Популизам и демократија

Популизам као појам лако се користи у јавном дискурсу, али се због камелеонске природе тешко распознаје. Може имати више појавних нијанси, почев од економских, социјалних, идеолошких, до културолошких. Није јасно да ли је реч о идеологији, стратегији, стилу комуникације вође са народом, облику јавног говора и сл. Из тих нејасноћа произлази да популизам нема кохерентну политичку доктрину. Ипак, барем у формалном смислу, он се ослања на идеју о суверенитету народа у политичком процесу. А у оперативном смислу може да означава стил политике који се користи да мобилише масе против владајуће елите и власти. Популизма и популиста одувек је било, а има их на левом и на десном политичком спектру, на истоку и на западу, на северу и југу. Популизам је у успону и за сада су популисти на власти у најмање двадесет значајних земаља.

Популизам се заснива на упрошћеној матрици оштре поделе и сукоба између радног и поштеног света, са једне стране, и корумпиране и отуђене елите (власти), с друге стране. За популисте важи начело по принципу „zero-sum”: ко није с нама, тај је против нас. Та матрица је добра основа да се повећају страх и несигурност у народу и да се дигну тензије између те две сукобљене стране. То је погодно тло за бескрупулозне појединце да се уз демагогију, лажна и нереална обећања и трикове (често уз помоћ домаћих тајкуна или страног капитала) наметну као једини прави представници народа и борбе против елите (власти). У борби за власт они спретно користе медије, где им таблоиди служе као мегафони за ширење демагогије (Р. Балфур). У режији популиста народ је увек пре објекат него субјекат политике. Незадовољство народа помаже популистима да буду стално у нападу и у акцији против оних са друге стране, али и да нађу жртвеног јарца у случају њиховог неуспеха. Популисти хоће да су увек у праву и да имају монопол на истину.

У принципу, популисти заобилазе или крше норме демократског процеса. Популисти хоће директну везу и комуникацију са народом, јер они персонификују цео покрет. За њих малу вредност имају демократске политичке институције, судство, институције цивилног друштва, демократске процедуре, независни медији, те врхунски научници и културни радници од интегритета. Ипак, то им не смета када освоје власт да постепено колонизују те институције (Џ. М. Милер) и да себи потчине важне сфере политичког и културног живота. Популисти не прихватају плурализам друштвеног и политичког живота, нити препознају нужну комплексност економских, политичких и социјалних процеса и институција (Д. Ацемоглу). Зато популисти имају неславан крај, мада не увек. Јер, у преломним условима, тешка времена траже и често налазе појединце који су спремни да преузму ризик да одговоре тим изазовима.

Наравно, популизам није пао са неба. Како каже П. Бејкер, популизам клија и живи у расеклинама између великих обећања демократије и немогућности да се испуне та обећања. У ствари, успон популизма је мера неуспеха носилаца власти, без обзира на то што није лако антиципирати будуће промене и околности. Јер, под притиском дубоких технолошких промена и успона ИТ сектора нужно се мења и друштвени амбијент. Носиоци тих промена су глобалне компаније у условима неолиберализма, у којем важи правило „победнику припада све”. Основно је да се тиме мења технолошка, а затим економска и социјална структура друштва, како на глобалном нивоу (односи међу државама), а тако и унутар сваке земље. Д. Родрик с правом указује на „шок глобализације”, те на технолошки сукоб између САД и Кине као основу за победу популисте Д. Трампа на изборима 2016. Избијају на површину проблеми суверености и идентитета нација, миграција, разлика у култури и сл. Притом, све је доминантнији сектор услуга и ИТ сектор у односу на аграр и индустрију. Временом свуда долази до распадања старих социјалних структура, али и раслојавања, уз слабљење средњих слојева и синдикалних покрета. Тако се ти средњи слојеви, заједно са нижим, претварају у безобличну масу, заправо у гомилу усамљених појединаца (Е. Фром) којом је лако манипулисати и коју популисти вешто користе.

Због тих технолошких промена мењају се профил и садржај рада политичких странака, где су те странке (социјалдемократска левица и конзервативна десница) углавном одражавале односе рада и капитала. Како у којој земљи, долазило је до њиховог приближавања и брисања разлика у њиховом понашању. То доводи до патологије у самом бићу странака. Те странке све мање изражавају вољу и интересе оних које представљају и све се више утапају у владајуће структуре, што је погодно тло за популизам. Дакле, велике неизвесности због наглих технолошких и социјалних промена, све веће социјално раслојавање и неједнакости, узурпација политичких и других институција од стране власти ради богаћења, несигурност и општа апатија, те велика миграциона кретања као претња домаћој радној снази и самом идентитету нација, свакако су погодна основа за ницање разних покрета, па тиме и популизма и популиста.

Др економских наука