Мењајмо Србију док је време

Кажу да Кинези имају обичај да иду код лекара кад им је добро, кад нису болесни. Тад ваде крв, тестирају мокраћу, снимају плућа... Не случајно. Видећемо и зашто. Кад ову врсту медицинске тријаже примакнемо годинама у заласку, приметићемо још једну необичну законитост, неупаривање у којем је или глава бистра, а тело и физика отказују, или обрнуто – тело очувано, а у глави замућено.

Принесимо ову медицинско-биолошку матрицу на подлогу друштвених процеса. Доћи ћемо до истих законитости, сличних сазнања. Камо среће да нам је неко средином седамдесетих година прошлог века, кад је Југославија била у рангу средњеевропски развијене земље, могао рећи како је, да бисмо је сачували, морамо мењати. Кад је Југославија још била здрава недостајао нам је овај, касније се показало, тако драгоцен савет. Кад се разболела савети више нису били потребни. Дијагнозе постају различите, а терапије још разноликије, што је створило конфузију као увод у грађански рат. Шта би то биле драгоцености овог савета у време кад нам је, што би Немци рекли, ишло добро? То да Југославију морамо мењати у три правца: све већу неефикасност друштвене својине замењивати за приватну, за предузетништво; федерацију померати према конфедерацији; једну партију замењивати за вишестраначје и увођење више демократије. Нажалост, то није имао ко да нам каже. Били смо и остали, како је то Ђинђић говорио, недовршено недоречена држава.

И друга врста терапије, неупаривање главе и тела, такође има своју рефлексију у друштвеним процесима. Испољава се у неупарености нивоа развоја центра и провинције. У уџбеницима регионалне економије са Запада прочитао сам да када диспропорција између центра и околине пређе однос један (центар) према седам (провинција) пале се све лампице, аларми, звоне звона за узбуну. Код нас данас квадратни метар стана у ширем рејону центра Београда кошта већ скоро 3.000 евра, док се у неразвијеним градићима, такође у центру, али њиховом, могу купити стан или кућа за 300, па чак и 200 евра по квадрату. Однос је један према десет или чак 1:15. Дупло смо већ прекорачили друштвено прихватљиву границу (1:7). Дубоко неупарена глава (центар) и тело (остала Србија). Ту фармацеутика и лекови више не помажу. Изгубили смо оријентире, а онда и концепцију. Србија се најбрже празни на боковима и тако нам земља у сваком погледу, безбедносном, економском, демографском, постаје рањива.

До ове врсте неравнотеже у великој мери је довео и централизовани Устав из 2006. Скројен на тромеђи Коштуница, Тадић, Николић. Они су отишли с власти, али дело је остало, остао је Устав из 2006, као неуспела копија оног из 1990. Поновимо поуку из Кине: хајде сада, када смо још колико-толико здрава земља, да предузмемо одговарајуће кораке – да бисмо Србију сачували, морамо је мењати. Морамо јој удахнути нов квалитет, припремити потпуно нови устав. Разлога је много у свим сферама живота, вратити грађанима грађанска права, сузбијати власт и вољу партија. Садашњи устав у скоро свим својим члановима има паролу о грађанским правима, а онда одмах, већ у другом ставу истог члана, каже се да ће се овај принцип разрађивати законом. Законе доноси парламент, а у њему седе партије. Зато смо више партијска него правна држава. Грађанска и остала суштинска права морају постати предмет устава, а не законска материја. Децентрализација је, рецимо, уставна, а не законска категорија, јер свака средина најбоље зна како највише да помогне сама себи. Научи ме да пецам рибу, а не да ми је поклањаш – опет мудрост старе Кине. Како овај други став, у складу са законом, избацивати из устава или га свести на минимум, право је питање за нови квалитет устава.

Времена још имамо да размишљамо, да износимо предлоге и алтернативе, нисмо још у некој конфузији, у нереду када све постаје касно, трауматично, халуцинирајуће. Да мењамо живот, свој и државе, кад смо здрави и здраве памети. У Србији се каже – прасе се не гоји уочи Божића. У овој тези нема ничег новог. Људска мисао је обично врло стара и давно речена, као она с почетка овог текста код старог народа, Кинеза. Искористимо милостиве зраке сунца да шетају по прелепој географији Србије и не дозволимо да сунце „сија као буре упаљеног уља”, како је то једним поводом приметио Црњански. Не дозволимо логику спржене земље, ненастањене, празне, девастиране природе и човекове околине. Мењајмо Србију док је време, ваљда имамо довољно искуства и опомена из умирања Југославије. Грешити је људски, али је глупо понављати грешке, опет неко, од мудраца, давно записа.

Публициста, бивши члан Савезне владе (у СФРЈ)