Звезда Вилњуса

Имати иза леђа силу савезника помаже самопоуздању, али и годи сујети. Значи то – када се тушта и тма државника Европе, Немачке, Француске, Британије, Шпаније, Италије…, сила које су кројиле и прекрајале континент (а да се и не помиње свих 27) сјати на Брдо (својевремено Брдо код Крања) да би њиховом одлучивању о нечем важном, рецимо, „шта с Балканом”, председавала Словенија. Да ли би Балкан икада био „у рукама” Словеније, да Словенија није део ЕУ?

Али, као и када су актери смртници, не треба се занети у моћи, стеченој присуством јаких заштитника. А изгледа да се баш то догодило Вилњусу, испреченом између Брисела и Москве.

Слично Словенији, замишљеној „над питањем Балкана”, једна од најновијих „звездица еврокруга” Литванија наборала је државничко чело над питањем будућности ЕУ и Русије. Или, тачније, над одлуком почети или не почети преговоре о сарадњи, којом два геополитичка масива континента настоје да премосте период од макар једне деценије, надајући се да ће за то време стећи бар појам о томе – шта ће коначно бити с оним другим?

Да ли ће ЕУ застати на овом што она (и после педесет година) превасходно јесте, пакт о заједничком тржишту с нешто нараслим амбицијама светског фактора? Или ће све ове дипломатске трке, офанзиве и одбрамбене „осовине”, у четвороуглу Берлин–Париз, Париз–Лондон, Париз–Варшава, довући караван на колосек самосталне силе, с дипломатијом и војском, опскрбљеном да ратује?

Судећи по њеном понашању, Русија процењује да ће се прича завршити оним првим. Те због тога и припомаже, у мери у којој је то у њеној моћи, да „велики” континента разазнају своје енергетске, инвестиционе и друге интересе и договоре се с Москвом. На рачун трабаната, наравно.

Русија, која не држи до достојанства и права појединог сопственог грађанина, не може разумети да постоји такво исто право појединог малог народа. Одатле те њене, нимало нове теорије, о тобоже природним потребама Москве да око граница има круг само њој лојалних државица.

Али, до када ће Русија, којој планина долара од енергије није досад решила ни један од кризних унутрашњих проблема, ни тињајуће незадовољство потиснутих националности, ни бирократску парализу и поткупљивост власти, ни борбену оспособљеност војске, ни криминал, ни бунт сиромашних – опстати, ако не пожури и европеизује се? Ако заиста не оствари то што о правди и слободама говори њен председник Медведев?

Одговори су нешто што Европа настоји да наслути, током примене пакта ЕУ и Русије о сарадњи. Можда и „размишљајући” у неком делићу свог политичко-интелектуалног бића о евентуалном стапању ортодоксија у „државу-континент” тамо даље у будућности. Какве ли фантазије! Ипак, упућеност ресурса и корисника ресурса „на сусрет”, нешто је о чему не одлучује политика, већ увек њена премоћна газдарица економија.

Међутим, назад на почетак – самопоузданој, и свој нараслој од осећаја своје новостечене заштићености Литванији. Она је, не хајући за смисао већ држећи се симбола, саме речи „споразум” ЕУ и Русије, заошијала правом чланице ЕУ на вето. Нема разговора о споразуму, док... Боже, колики списак предуслова Москви. Да прво призна совјетски „масакр” над литванским граничарима 1991. Да објасни нестанак литванских „бизнисмена” у Русији (колико је тек па руских, „несталих” заједно с њима!). Да доведе у ред неисправан нафтовод до литванске рафинерије. Да на миран начин разреши тзв. замрзнуте конфликте, од Абхазије и Придњестровља до Нагорно-Карабаха. Да...

Пола године унутаревропске дипломатске вршидбе и мељаве! Берлин с Паризом. Берлин и Париз са Шведском и Пољском. Онда, Стокхолм и Варшава с Вилњусом. Док најзад и Литванија није, ето, пристала да се то што она с Русијом има билатерално одвоји у један привесак, да се привесак обеси о клин стола за којим ће се преговарати, те да сваки за тим столом може, када му се год прохте, да дохвати и прочита о руским неправдама Литванији.

А да се у преостало време утврђују правила сарадње с обзиром на то да „две Европе” журе ка неким саставцима.

Наравоученије? Није једноставно кад звезде у сазвежђу умисле да су истог сјаја.