Шест месеци наде и стрепње

Ситуација у којој су се по ко зна који пут нашли наши најбољи фудбалери ни мало није пријатна. После пораза код куће од Португалије, ,,орлови,, су у знатној мери умањили своје шансе да се домогну најјачег европског репрезентативног такмичења на које чекају пуне две деценије. Готово је сигурно да су те шансе поразом од првака Европе сада сведене на минимум, али, нада још увек постоји. И то путем баража који је Србија заслужила тријумфом у Лиги нација. Мада, ни у баражу, који је на програму идуће године (од 26. до 31. марта), неће бити лако, јер нам то том путу стоје Норвежани.

Често умемо да кажемо да су нам за личне неуспехе увек криви други. Да нам је једноставно срећа окренула леђа, а веома ретко, желимо да истини погледамо у очи. Ипак, једна група хрaбрих и одважних играча, на челу са Матићем, Тадићем, Миленковићем, Миливојевићем, јасно је рекла да су тренутне шансе да се кроз квалификације нађемо на ЕУРУ 2020. године, готово минималне.

Нови селектор Србије у фудбалу Љубиша Тумбаковић је још пре дуела са Португалијом рекао да није смак света изгубити од првака Европе, чиме је скинуо огроман терет с леђа играчима. Али, чини се да је ову реченицу селектор прерано рекао, па је победа над Луксембургом, дошла као мелем на рану, коју ћемо још дуго лечити. Јер, готово смо сигурни да наши играчи још увек у доброј мери не користе на прави начин све своје играчке потенцијале, који нису мали.

Опште је уверење да је Србија под командом Славољуба Муслина имала одличну одбрану, која је била најбољи део тима. Са друге стране код Крстајића и сада код Тумбаковића одбрана нам је најслабија тачка, па не чуди што смо у овом квалификацијама примали голове у свакој утакмици. Зато ће основни задатак новог селектора, од данас па надаље бити да формулише одбрану јер имамо играче, само их треба укомпоновати на најбољи начин.

Против Португалије одбрана је капитулирала чак четири пута, против Луксембурга само једном, мада је домаћин имао још неколико стопостотних прилика, па се створио утисак да нешто шкрипи у одбрани.

– Било је тешко после пораза мотивисати екипу, припремити је за нова искушења, признаје капитен Коларов. Ипак, мислим да смо рутински обавили задатак, сада нам предстоје нови мечеви, треба се добро спремити за мартовски бараж.

Уврежено је мишљење, посебно у фудбалу, да не постоје грешке, већ само лекције. Јер, посматрањем привременог неуспеха, може да се извуче јасан закључак који вас доводи до личног развоја и духовног раста. Само онај ко није спреман да учи на сопственим грешкама, тај је осуђен и на пропаст. Зато често умемо да кажемо да спољашњи успех почиње изнутра.

Много пута до сада смо говорили о атмосфери, као услову свих услова за успех једног тима. Нажалост, око нашег фудбалског тима врзмали су се немири, кошмари, поделе и све то је условило да данас још увек лутамо за жељеним резултатом, када фудбалски свет који нам је до пре десетак година гледао у леђа, полако пролази поред нас и пење се све више.

Нови селектор мора челичном дисциплином да заведе ред, јер без тога биће изгубљен као морнар без компаса. Наравно, наше размажене фудбалске звезде, ће увек у другом тражити кривца, па зато Тумбаковићу остаје да на свој начин и у свом стилу гради потпуно нови имиџ српског фудбала, који ће за овдашње прилике бити прихватљив само ако имамо добре резултате.

Такође, у стварању тима треба водити рачуна и о играчима који су спремни да за државни греб дају свој максимум и које Савез неће молити да играју за Србију. То што је било са Настасићем и Миливојевићем треба заборавити и окренути се лепим стварима, које несумњиво нуди фудбал. Средњи ред морао би да буде живљи, креативнији, борбенији. Зато, а то се и видело против Португалије, да Матић и Миливојевић, не могу да играју у исто време, јер су превише дефанзивни, док је улазак Љајића донео једну лепу креативност и фудбалску идеју, која се видела против Луксембуржана. Наравно, ипак, највише радује повратак Сергеја Милинковић-Савића. Фудбалер Лација је прексиноћ подсетио на фудбалско умеће које има и које га је уосталом препоручило у вечни град.

А напад је посебна прича. Митровић је још једном показао да је мајстор над мајсторима за голове и да ће пред њим у будућности падати многи рекорди. Он и Тадић, који се повредио у претпрошлом мечу су мајстори највише фудбалске класе. Још када би нам одбрана била добра, где би нам био крај...