Економија у зачараном кругу

Кад би неким случајем ова или нека нова влада реално сагледала сва ограничења даљег напретка српске економије, можда би се рађе захвалила на поверењу него прихватила изазов, и поред свих резултата остварених последњих неколико година. Показало би се да учињено и постигнуто мање вреди у односу на пропуштено или погрешно учињено у опоравку српске економије.

Рецимо, да је садашњи јавни дуг у износу од 23,849 милијарди евра и даље превелик. Само је за 971 милион евра мањи од максималног с краја 2016. године, што је бар троструко мање од отплата доспелог јавног дуга у том периоду. Толики јавни дуг је озбиљна брана новом задуживању, кога мора бити ако хоћемо неопходан ниво јавних инвестиција. Оне су нам више него потребне, нарочито у привредно и демографски запуштеном подручју Србије. Привредни раст, засигурно, неће бити такав у наредним годинама (и због могућег слабљења привредне активности главних спољнотрговинских партнера) да би обезбедио буџетски капацитет без нових задужења. Због тога је нови инвестициони циклус, који је председник одскора најавио, крајње неизвестан са становишта финансирања.

Ако се пак додатно задужимо, порашће и трошкови дуга (камате, провизије), који и сада износе око милијарду евра годишње и намирују се из буџета. Ако би још и динар ослабио, трошкови по дуговима би додатно порасли, и држави и привреди. Због тога смо приморани да одржавамо тренутну снагу динара, иако су негативни ефекти јаког динара на привредну активност и однос извоза и увоза већ уочљиви. А да бисмо очували садашњи курс динара, треба нам, као и до сада, велики прилив страних инвестиција и дознака из иностранства, наравно по цени које као да још нисмо свесни.

Објективном анализом утврдили бисмо да куповна моћ већег дела становништва не расте у складу са званично објављеним растом просечних плата и пензија, јер је код нас евидентан раст економских неједнакости изражен односом прихода 20 одсто најбогатијих према приходима 20 одсто најсиромашнијих. Тај однос је, према „Евростату” (статистика ЕУ) код нас 9:1, док је на нивоу ЕУ 5:1. Стандард великог дела запослених, поред званичних примања, увелико се заснива на дознакама, приходима из сиве економије, наследству и слично, што сигурно одудара од кретања у земљама квалитетног развоја и уређенијег економског система. Тешко да ће такав распоред потрошачког капацитета снажније погурати привредни раст у наредним годинама.

Нажалост, ни извоз, као један од три фактора привредног раста (потрошња, инвестиције и извоз), не даје и неће дати очекивани допринос расту привредне активности јер наспрам њега стоји велики увоз и инвестиционих добара и репроматеријала и потрошних добара, што се из године у годину повећава. То није тренутни и неочекивани проблем, већ последица промена у структури производње, степена увозне зависности највећих извозника, власништва над производним и услужним капацитетима, а делом и јаког динара, који погодује увозу и онога што би се могло набавити код домаћих произвођача.

Сасвим је извесно да ће се осипање најважнијег ресурса мале земље попут наше, због пада квалитета запослености те значајног одлива у иностранство радно и стручно најспособнијег кадра, показати скоро нерешивим проблемом можда и у наредних седам до осам година. А не треба занемарити и друге проблеме као што су: очигледан раскорак између раста материјалне основе производње и услуга и раста БДП-а, због ниског технолошког нивоа и велике заступљености јефтине радне снаге, затим јачање економске зависности од страног капитала и др.

Немамо претпоставке за отклањање ових дефеката и озбиљнији економски искорак. Треба нам ефикаснији економски систем. Систем једнаких услова пословања и инвестирања за све учеснике на економском простору Србије, охрабрујући за нове иницијативе и запошљавање скупљег живог рада и примену нових научних сазнања, с дугорочним концептом расподеле створеног БДП-а. Систем који пружа потпуну сигурност имовине стечене у складу са законом, обогаћен бројним инструментима фискалне и монетарне природе и мерама подстицаја предузетништва. Доказ доброг економског система и праве политике био би пораст инвестиција са садашњих 19 на 25 одсто БДП-а. Разуме се, и страни капитал би добро дошао ако је у функцији дизања квалитета запошљавања и ефикасности српске економије.

Економиста, Београд