Нова фаза косовског заплета

Крајем августа одлазећи британски амбасадор у Приштини Рори О, Конел поручио је „грађанима Косова” да на предстојећим ванредним изборима на „Косову” који ће се одржати 6. октобра не подрже политичаре „који су крали и чинили криминална дела”.

„Премијер” у оставци Рамуш Харадинај је, чини се, дискретно склоњен са сцене да би се направио простор за довођење неких других „лидера”.

Према проценама из Приштине странка лидера „Косова” Хашима Тачија никада није стајала лошије пред неке изборе те се, након гласања, очекује нова власт, а највеће шансе дају се странци некадашњег албанског лидера ове српске покрајине Ибрахима Ругове, Демократској партији Косова коју предводи, наводи се, све „популарнији” политичар Иса Мустафа.

У јавности стидљиво провејавају и нека имена кандидата за највише функције у покрајини за која се до сада мало чуло, што не значи ништа јер се сигурно ради о „такмичарима из сенке” правих режисера целе представе који ће их у датом моменту погурати да дођу на места што су им наменили. Сетимо се само да за Хашима Тачија нико није чуо до часа када се појавио на аеродрому у Приштини пред преговоре у Рамбујеу, и то као шеф приштинске делегације, што је било изненађење и за саму делегацију.

Ако се све претходно изнето сагледа у целини, чини се да се у заплету (не расплету) косовског чвора припрема нова фаза у којој би „терористе, ратне злочинце, трговце дрогом и људским органима, босове проституције у Европи...” замениле личности без икаквог криминалног или полицијског досијеа. На први поглед би то могло деловати као позитиван корак у нормализацији односа и повратку преговорима, прекиду радикалних и једностраних потеза (са приштинске стране) и основа за напредак у решавању овог „Гордијевог чвора” Србије.

Међутим, ако пођемо од изјаве самог Харадинаја, да „Косово” не води самостално спољну политику већ следи ону САД, а  могло би се очекивати да се амерички циљеви неће мењати – а то би било независно и међународно признато „Косово”, ни од ове промене, уколико до ње заиста дође, не би требало очекивати ништа позитивно, напротив. Наиме, с јавне политичке сцене били би склоњени они који су свој „прљави” део посла „одрадили” а доведени нови, „чисти” – циљ би остао исти, само би њима били додељени другачији задаци. Разлика је значајна, ови нови имали би јачи „легалитет” и „демократски кредибилитет” па би Србији било много теже да се са њима носи, пре свега због тиме олакшане подршке западних сила таквим „демократским лидерима”. Не треба заборавити ни да би ови нови вероватно били много послушнији и кооперативнији према својим менторима него досадашњи, који су се, можда, мало отргли контроли.

Ипак, то није ни лак ни известан посао. Како због сигурног отпора досадашњих лидера ове самопроглашене „државе”, који вероватно имају чиме да прете својим менторима, тако и због тога што је у Приштини тешко наћи оне који би персонифицирали „чист и умивен образ” ове терористичке творевине. Наиме, кад је реч о рејтингу политичких партија друга на листи „Самоопредељење” чији лидер Албин Курти отворено заговара уједињење „Косова” и Албаније и јединствену химну и заставу и неће бити лако њега представити у „европском и демократском светлу” уколико би био део нове власти.

Ако до ових промена ипак дође, извесно је да Србија нове лидере на КиМ неће моћи оптуживати за тероризам, криминал и кршење међународног права јер ће они негирати сваку везу са претходним властодршцима, што ће отежати позицију Србије. Међутим, у том случају, Србија треба да, пре свега, инсистира на њиховој одговорности за исправљање штете коју је деловање претходне приштинске власти произвело и на обавези да њихове криминалне радње исправи и поништи, то јест цео проблем врати у оквире међународног права и легалитета, ако би се већ нова власт представљала као демократска и легалистичка.

Реално би било очекивати је да ће, у случају таквог развоја, Запад све више инсистирати на тези о легалном и демократски изабраном руководству „Косова”, посвећеном „владавини права, легалитета и поштовању мањинских права”, које заслужује место у „породици европских народа”, спремном на дијалог и компромисе, умивеном од терористичке, криминалне и ратне прошлости. Представљени на тај начин аргументи демократског капацитета „нових власти” могу лакше бити прихваћени и од оних на Западу који имају разумевање за позицију Србије па ће тиме бити отежана борбу Србије за очување сопствених интереса и поштовање међународног права. Такође се може очекивати, да ће агресија, бомбардовање, отимање територије силом, кршење међународног права и Повеље ОУН, прогон стотина хиљада Срба и неалбанаца и терор над животима људи, њиховом имовином и религиозном и културном баштином од непроцењиве вредности бити још више маргинализовани.

Стога ће ове промене, ако до њих заиста дође, уместо да олакшају решење и дијалог, Србији донети још веће и другачије притиске и отежати њену ионако тешку позицију, а то и јесте њихов циљ.

Амбасадор у пензији