Бирамо циљ

До сада су циљеви човечанства били обарање рекорда, у секундама, милисекундама. Мислим да би за унезверени тренутак човечанства и глобални бес било спасоносно да се постави дугорочни циљ за човечанство. Данас нема ниједног циља вредног пажње. Можда га има па се држи у тајности. Али бојим се да га нема, да је циљ измакао. Бојим се да су циљеви уситњени и да не служе на добробит. Као неке велике идеје које су покретале мислиоце, групе, филозофе, политичаре, револуционаре. Можда би требало да се постави питање општег форума шта би био циљ човечанства. Не ради се о појединачној срећи пуно малих живота, јер свако жели нешто од свог живота, него да сви будемо део општег циља.

За мене би можда био циљ да направим један велики музеј, мада не могу да достигнем ниједан од великих музеја али би можда био јединствен, по избору тема, да придам себи на значају, јер би на понуди тема тог музеја можда била велика порука човечанства њему самом, можда не у томе како је нешто насликано, јер увек може боље, него да ли се у наслову нешто хтело. А увек се нешто хтело.

Шта би био програм за овај век који је тек почео? Имамо прилику да га формирамо сада, да дамо правац у коме би требало да иде. На помолу су енергетске кризе. Немачка, рецимо, моли своје грађане да искључују сијалице у соби у којој не бораве. Да ли ће таква, окрутна штедња помоћи? Ми смо такав пример имали овде када је један од бивших градоначелника молио грађане да буду одани држави и штедњи, да пријављују комшије. А да ли вреди такав живот?

Нека врста несразмере у потреби за штедњом постоји. Шта заправо треба штедети, ако је циљ штедња? Двадесети век је покушао да умири масе, да му да идеју равноправности, тог поједностављивања ствари, па смо годинама гледали како Кина вози бицикл. Мислили смо да је ту крај и да смо се решили слике бициклиста (сећате се Панића). Али сад је и цела Африка покривена бициклима, Данска већ говори како је вожња бициклом сасвим добра, јер нема бензина, Холандија, Шведска, центар Њујорка се придружују вапају за бициклом, овог пута не преко идеологије једнакости, него преко идеологије економије. За сада је у питању само цена, а сутра се више неће питати ни за цену, јер неће бити тога што треба да се купи.

Ако ми данас говоримо о циљу за будућност, питање је како уредити свет са мало више достојанства и самосвести. Ако свакодневно гледамо протесте, наводно мирне, а који се увек заврше батинама, сузавцем и смрћу, и то на свим странама света, како људску егзистенцију подићи на један достојанственији ниво, тј. да онога ко протестује не бију, али да ни он нема тако много разлога да буде бесан.

Циљ ни под којим условима не сме да буде принуда, али не би требало да иде од човека до човека, од данас до сутра, од тога да ли он брзо трчи, плива, мисли, да ли он може да сабере као компјутер. У ком смислу је напредак? Да ли је справа коју смо направили напреднија од човека. У овом тренутку свакако да, можда нема ту разноликост, можда нема могућност да саму себе побуди, можда је њено знање мртво док није побуђено неким ко од ње потражи то складиште знања. Предност мозга је у томе да може да тражи да нешто зна. Мора ту још нешто да се формира, још један степен више сарадње између човека и машине. Јер у својој ограниченој могућности, ни број питања није адекватан оном знању које можеш да добијеш јер никад не питаш о свему. И даје ти се онолико колико си питао, а никад више од тога.

Да ли је човечанство напредовало? Напредује ако је добило циљ. Нема циља који није остварљив јер је он у границама онога што можемо да замислимо. Хајде да пробамо да остваримо оно што не можемо ни да замислимо за сада, хајде да то буде неки циљ, оно што нам није пало на памет али је могуће.