Мирослављев карневал

Негде пре отприлике 150 година, у време када сам као студент почео да пишем књижевну критику, прочитао сам, такође, и понеку теоријску књигу. Међу њима се нашла и она коју је написала Линда Хачион, а зове се "Поетика постмодернизма". Та књига ме је научила (или прецизније, покушала је да ме научи) да је узрочно-последична веза између историјских догађаја допринос чињенице да нам се они презентују као историја (= прича), а не својство њих самих.
Па добро, иако историја није баш низање случајности које немају везе једна са другом, ипак, свакако је тачно да није баш ни партија шаха двојице велемајстора. Хоћу да кажем: често се дешавало да неку битку не добије Војнички Геније Славнога Војсковође, већ скромна богиња Фортуна. То историја, углавном, ретко признаје: сваки историчар се осећа мало непријатно када треба да напише реч случајно.

Узмимо, на пример, Мирослављево јеванђеље из 1192. године. Чињеница да је сачувано могла би навести на закључак логиком заслепљеног научника (попут Пекићевог Арноа) како је српска историја егземплар континуитета. Али, неравна, брдовита историја самог Мираслављевог јеванђеља јесте српска историја у малом, али и нешто више: то је прича о самој историји.

Управо повест о историји Мирослављевог јеванђеља твори главну наративну нит најновијег романа Мирјане Ђурђевић. Као што се то могло очекивати на основу ауторкиног досадашњег опуса, "Чувари светиње" су све само не верна реконструкција историје овог значајног културног споменика српске писмености. Тематизовањем њених кључних тачака, ауторки служи пре свега да поткопа идеју о озбиљност и смислености историје уопште, те да отвори простор за њену својеврсну пародију. Бујица неративних техника који у себе укључују факсимиле квази докумената, жанровско вишегласје, бласфемично тумачење настанка јеванђеља лишено било какве светости, инкорпорирање историјских поп-јунака (Прле, Тихи) у причу о светињи, те пародирање објективности историчара-истраживача-приповедача - све то указује да би највернија историја овог културног споменика био управо карневал са својом обрнутом перспективом која наопачке окреће вредности свакодневице. А једна од тих свакодневних фраза, тј општепознатости јесте и она која нам говори о непроцењивој вредности Мирослављевог јеванђеља: отуда се оно, јасно, у свом историјском ходу, морало некада наћи и испод тура, а не само изнад главе јунака.

"Чувари светиње" се наслањају на онај ток књижевног осмишљења историје по којем реконструкција прошлости треба да уступи место њеном измишљању; тек тако измишљена, она нам показује значај случајног, ниског, тј одвећ људског, и онога што је у њој можда најскарадније: присуства комичног у историји. За разлику од главног тока постмодерног тематизовања историје, "Чувари светиње" не настају на темељу идеје да историјско знање не може бити досегнуто, већ на идеји да историја у својој трагичности налази места и за смех. Тако и појава Монти Пајтона на насловној страници књиге - а сада нешто сасвим другачије - нема само рекламни значај већ и поетички: ако је Црвени барон (Манфред фон Рихентрофен) најпознатији, а вероватно и најболеснији пилот Првог светског рата, онда је Монти Пајтон најкомичнији: ради се, наиме, о британском пилоту који је уништио највише властитих, односно британских авиона.

У поетичком смислу сасвим свеж и другачији, роман Мирјане Ђурђевић ипак има по коју слабост: неки дигресије су могле бити комотно искључене (рецимо пародирање психоанализе на примеру главобоље истраживача/историчара) док последње поглавље, смештено у будућност, лебди у безваздушном простору произвољности па стога нема где ни да наслони комичне ефекте суочавања са историјом. Али то је, донекле, и очекивано: прича о Мирослављевом јеванђељу још није завршена, а роман га на том путу у будућност, у оквиру исте поетике, више не може пратити.