Тирана ћути о притварању отетих Срба

Међународни Комитет Црвеног крста чуо је за оптужбе да су особе српске националности илегално пребациване са Косова у Албанију, али нисмо чули тврдње да су Србима вађени органи. Нисмо изненађени овим тврдњама, јер чланови породица несталих особа понекад снажно верују да су њихове најмилије илегално притварали сви представници власти на Балкану. Ми смо комуницирали са представницима власти у Тирани, али од њих нисмо добили потврду да су ови људи пребацивани и притварани у Албанији, каже за „Политику” Франсоа Штам, досадашњи шеф операција Међународног комитета Црвеног крста за Северну Америку, западну, централну и југоисточну Европу.

Господин Штам је до почетка ове године био председавајући Радне групе за нестала лица на Косову и провео је пуних 14 година на Балкану радећи на терену или руководећи операцијама МКЦК из седишта ове међународне хуманитарне организације у Женеви. Франсоа Штам је био шеф мисије МКЦК у Приштини и Подгорици од 1994. до 1996. године и шеф делегације у Скопљу за време оружаних сукоба у Македонији 2001. године. Штам је дошао у опроштајну посету Београду крајем маја и ускоро одлази на место шефа делегације МКЦК-а у Њу Делхи. Одговарајући на питање – с каквим се тешкоћама, препрекама и изазовима сусретао у свом хуманитарном раду, он истиче:

С обзиром на то да су конфликти у овом региону били етнички мотивисани, морали смо да формирамо радне тимове од представника различитих националности. То је за нас својевремено био велики изазов који смо успешно решили – наши тимови су задивљујуће радили свој посао у веома тешким моментима и ја сам веома поносан на резултат тог рада.

Шта говоре цифре, а шта претпоставке о броју несталих особа на простору Косова и Метохије?

Званичне цифре говоре да се око 2.000 особа и даље води као нестало у конфликтима на Косову. Непосредно по завршетку конфликта, баратали смо са бројем од 6.000 несталих, али смо уједињеним напорима бројних хуманитарних организација тај број свели на 2.000. Мислим да је то велики успех, али пред нама је још доста посла, ако броју од 2.000 особа додамо и оне које су нестале у сукобима у Хрватској и Босни и Херцеговини, долазимо до збирне цифре од 17.000 особа, које се и даље воде као нестале у сукобима на просторима бивше Југославије.

Да ли верујете да ће се судбина отетих и несталих решити?

О тој теми је веома тешко разговарати с породицама несталих особа, али је чињеница да проценат решених случајева у различитим конфликтима на Балкану није лош – ми смо решили половину пријављених случајева несталих особа након завршетка ратних сукоба а то, из историјске перспективе, уопште није лош резултат. И даље имамо великих проблема у налажењу несталих особа у Босни и Херцеговини и на Косову, јер је очигледно да морамо да пронађемо нове гробове, ако полазимо од претпоставке да је већина несталих заправо мртва. А да бисмо нашли гробове, морамо да добијемо информацију шта се десило са овим људима и то нам представља највећи изазов и тешкоћу.

С обзиром на велики број отетих и несталих на овим просторима, да ли верујете у могућност међунационалног помирења?

Проналажење несталих особа је посао хуманитарних организација, али ја никад не оклевам да додам да и политичари морају да се укључе у процес помирења. У БиХ и даље постоји око 13.000 особа које се воде као нестале и њиховим породицама је веома тешко да забораве, опросте и крену даље. У овој земљи било је доста вишечланих породица, које су веома снажне емотивно повезане, тако да на сваку несталу особу долази око двадесет особа које за њом пате. Њима је веома тешко да се помире с првим комшијом, али проналажење несталих особа веома је важан елемент будућег помирења. Не кажем да до помирења неће доћи ако се судбина несталих особа не реши, али сигурно ће бити потребно више времена.

Били сте шеф делегације МКЦК-а за време оружаних сукоба у Македонији 2001. године, да ли мислите да би ова земља могла да буде следеће ратно жариште уовом региону?

Мислим да не. Чињеница је да је у Македонији било доста политичких тензија 2001. године и те тензије су претиле да се распламсају, али се на крају све добро се завршило. Ја сам био забринут због пораста насиља пред изборе, али не верујем да Македонија иде путем великих конфликта. Главни проблем Македоније је економија. То је неразвијена земља с два милиона људи, која није атрактивна страним инвеститорима. Ја сам у Македонији провео четири године и могу да кажем да између етничких Македонаца и Албанаца има веома мало контакта, почев од обданишта и то није добро за будућност ове земље. Мислим да међународна заједница треба да прати шта се дешава у земљама налик Македонији.

Будући да имате богато међународно искуство, са којим делом света бисте поредили дешавања на Балкану и шта је, по вашем мишљењу, специфичност етничких сукоба у овом региону? Да ли сте оптимиста када је у питању будућност Балкана?

Мислим да се ниједан регион у свету не може упоредити с Балканом. Док сам био на Косову доста људи ме је питало, с обзиром на то да сам Швајцарац, да ли се швајцарски модел може применити на Косову, али ја мислим да тај модел може да функционише само у Швајцарској. Балкан мора да нађе свој модел функционисања. У овом региону је било доста насиља и мислим да је порекло насиља у вези са специфичном историјом Балкана, као и са националистичким циљевима политичких лидера. Ја сам ипак оптимиста када је у питању будућност Балкана и мислим да ће европске интеграције довести до лаганог, али сигурног опоравка економије и да ће генерације које расту имати бољу будућност.