У сусрет Међународном дану сиромаштва

Патријарх Павле се у нашој свести или, како кажемо, у нашој души, поима као човек од овога и од онога света. Патријарх Павле је Свети Сава нашега доба. Не треба доказивати да је патријархова реч умна, одмерена обзирима, прожета љубављу. Фељтон у „Политици” Јована Јањића показује његову поучност и благонаклоност изван сваког поређења.

Разуме се, нико није без изузетака; и било би недостојно врховног поглавара и човека затворити очи пред његовом болећивошћу и осетљивошћу. Стога се надам да редови који следе неће зазвучати јеретички, будући да дирају у чистоту и свеблагословље духовника спремног да на свом телу покаже Христове ране.

Поименце, о нашем патријарху кружи анегдота како је, уочи одржавања синода приметио са прозора Патријаршије више комфорних аутомобила у дворишту ове установе. На питање чији су то аутомобили, Његова светост добила је одговор са су то аутомобили наших владика. „Шта би било да се нису заветовали сиромаштву?”, прозборио је српски патријарх, алудирајући, очигледно, на елегантна и скупоцена путничка возила.

Моје недостојанство усуђује се дрзнути да је његова тихост, пред заседање највише управе црквене власти, ваљало да нареди допуну дневног реда под тачком: „Лимузине српских владика и епископа”. Све имајући у виду – вратимо ли се патријарховој духовитој опасци, као и Међународном дану сиромаштва, којем идемо у сусрет – да хришћанска вера, зачета међу сиромасима, кореспондира са интересима народних маса, пре свега сиротима и потиштеним, те да верници и сав српски народ неблагонаклоно, па и с подозрењем, гледају на раскош црквених великодостојника.

Писац ових редова одважан је да претпостави да би се овим гестом патријарх „разрешио” неког осећања „неиспуњења дужности”, ако већ не можемо избећи поређење, испуњења које се по грађанском законику етикетира као „несавесно пословање” одговорног лица. Тиме би, можда, биле искупљене и душе поглавара наших црквених области.

Тихомир Петровић,
професор универзитета, Сомбор