Проблеми српске заједнице у Словенији

Од степена у којем се поштују мањинска права Срба у региону зависи и очување њиховог националног, културног, језичког и верског идентитета. Самим тим, то питање представља значајан сегмент билатералних односа са земљама окружења и важну димензију спољне политике Србије.

У сагледавању права и положаја Срба у региону превасходна пажња наше јавности оправдано је усмерена на српску заједницу у Хрватској и Црној Гори, с обзиром на размере и учесталост проблема са којима се она у тим земљама суочава. Утисак је, међутим, да у одређеној мери ван видокруга остаје питање положаја Срба у Словенији који имају озбиљне тешкоће статусне и институционалне природе.

Према попису становништва из 2011. године број Срба у Словенији износио је 23.268 (према незваничним проценама знатно их је више – од 65.000 према Националном савету Срба Словеније до 150.000 према Савезу српске дијаспоре). Иако најбројнија мањинска национална заједница, становништво српског порекла није признато као национална мањина, већ има статус етничке заједнице на коју се не примењује Оквирна конвенција Савета Европе за заштиту мањина. Иначе, овакав статус имају и припадници других народа са простора некадашње СФРЈ. У Словенији су признате само италијанска и мађарска мањина као аутохтоне, уз  ромску, и њима се обезбеђује шири корпус права као што су употреба националних симбола, образовање на свом језику, право на представника у парламенту, непосредно представљање у органима локалне самоуправе итд.

С обзиром на наведени статус, Срби у Словенији нису у могућности да остварују колективна мањинска права. Српска етничка заједница као колективитет није представљена у парламенту, а учешће њених припадника није институционализовано ни на једном нивоу власти. Поред тога, српски језик није признат као традиционалан мањински језик, нема јавне школске наставе и медија на српском језику итд.

Између Србије и Словеније не постоји билатерални споразум о заштити националних мањина, а самим тим ни међувладина мешовита комисија за мањине, као основни билатерални механизам за решавање спорних мањинских питања.

Срби у Словенији траже да им се признају иста права која имају Словенци у Србији, односно да добију статус националне мањине, јер садашњи статус отвара пут ка њиховој асимилацији. То би обавезивало Словенију, као домицилну државу да, се у оквиру бриге за поштовање људских и националних права својих грађана, стара и о припадницима српске заједнице, да преузме обавезу за очување и унапређење српског језика и ћириличног писма, образовања, културе и националне припадности.

Посебно неповољан положај у Словенији има део српске заједнице са статусом „избрисаних”  грађана, с обзиром да је Словенија, након осамостаљивања од СФРЈ, из регистра грађана избрисала, према званичним подацима, 25.67 особу пореклом из других република бивше државе, а незванично и знатно више (процењује се да је око 70 одсто било српске националности). Након доношења Закона о држављанству 1991. године, сви они који нису благовремено поднели захтев за пријем у словеначко држављанство изгубили су статус стално настањених лица што је довело до губитка читавог низа других права као што су право на рад, запошљавање, пензију, имовину, социјално и здравствено осигурање, школовање и др.

После пресуде Европског суда за људска права из јуна 2012. године – да је Словенија кршила права ове групе грађана, у новембру 2013. донет је Закон о накнади штете – њиме је „избрисаним”  грађанима, који су у међувремену добили дозволу сталног боравка или су примљени у словеначко држављанство (око 12.000 према проценама МУП Словеније), признато право на паушалну накнаду у износу од 50 евра за сваки месец у статусу „избрисаних”. Према оцени Друштва „избрисаних”  грађана Словеније решење је незадовољавајуће како у погледу висине одштете тако и круга лица која је могу остварити.

Значајни кораци ка побољшању положаја српске заједнице учињени су оснивањем Националног савета Срба Словеније, 1. октобра 2016. и Савеза Срба у Словенији као кровне организације, 2. јуна 2019. године. Међутим, суштински значај за решавање проблема који стоје пред српском заједницом и за унапређење њених права имала би промена статуса и признање српске националне мањине. Надлежни органи и институције Републике Србије требало би знатно више и одлучније да се ангажују на решавању овог

питања које би морало да буде континуирано присутно на агенди билатералних сусрета и разговора.

Амбасадор у пензији, Српски спољнополитички круг