Мој пилот, падобранац

Да ли је „мој” пилот, падобранац један од оних петсто спасених савезничких пилота, не знам. Али знам да сам на 900 метара надморске висине, на Петровачкој цести, први видео на ведром августовском небу необичну тачку. Увећавала се из секунде у секунду. Из свег гласа почнем да вичем: „Падобранац, падобранац!” Трчим у правцу где ће се спустити. Сетим се застрашујућих прича о немачким падобранцима из Десанта на Дрвар, са намером да ухвате Тита. Тада је погинуо и мој брат, Привредников стипендиста, у 19. години – секретар Окружног комитета СКОЈ-а (за показану храброст цео Комитет је одликован Орденом народног хероја Југославије).

Радозналост осмогодишњег дечака јача је од страха. Ипак, лакнуло ми је. На падобранцу није била немачка униформа са омраженим кукастим крстом. Из једног од бројних џепова кожне јакне извадио је чоколаду и понудио ми је, уз осмех. Била је то прва чоколада коју сам видео и добио.

Убрзо из заселака Соломуна, Бањаца, Петровића, Мркела, Пећанаца, Ђиласа, Кецмана, Велага, Бјелића, Кубурића, Латиновића, Ступара, Самарџија, стигли су радознали Срби, сељани, Јањилчани. Представио се као амерички пилот. У кући мојих понуђено му је све најбоље што смо имали. Када је одлазио с партизанском патролом помиловао ме по глави. Месец дана касније, у селу се припрема приредба, заједно са партизанима. Учитељ у ратним условима, рођак Војин Соломун, научио ме да рецитујем. Казао ми је: „И ти ћеш рецитовати”. Одбијам уз плач. Како да изађем на бину када немам гаће? У мом крају и мушка деца су носила хаљинице (кошуље) до испод колена. На неком састанку одлуче да ми се сашију гаће од падобрана. „Заслужио је, он је први стигао до падобранца”. Током рата се певало: „Омладино, буди раздрагана, добићеш блузу од падобрана.”

Радовао бих се ако је „мој падобранац” у Америци са осталим пилотима који су нашли спас на небу и земљи Србије и Босне, протестовао 1999. године против злочиначког НАТО бомбардовања Србије.

Шпиро Соломун,
Београд