Списак вуковарских жртава

Ових дана медијски хит у Хрватској је откривање спомен-обележја вуковарским жртвама,  на којем се нашло 2.717 имена и презимена, која су исписана на стакленим плочама постављеним у дворишту Фрањевачког самостана и жупе св. Филипа и Јакова поред Дунава. Спомен-обележје је пројекат фра Ивице Јагодића, гвардијана Фрањевачког самостана у Вуковару, који изјављује да се на плочама налазе имена „оних који су дали своје животе за Вуковар” међу којима су: бранитељи и цивили, мушкарци, жене и деца, католици, православци, муслимани... и сви на једном месту. „Рекао бих да је ово 99,99 одсто имена. Могуће је да на попису неко и недостаје, али то је заиста нека крајња ситуација да су можда у тој породици сви нестали или погинули, или да је неко жив, али је предалеко од Вуковара, у Америци или Аустралији”, објашњава Јагодић.

Пошто водим „Веритас”, који се од оснивања (1993) бави српским жртвама са подручја Хрватске и бивше РСК, заинтригирао ме и број  жртава и изјава шефа пројекта фра Јагодића да се на списку налазе и „војници и цивили и мушкарци и жене и деца,  католици, православци, муслимани”, па сам са својим сарадницима упоређивао Јагодићев списак са „Веритасовим”, што је показало да нам се пописи делимично преклапају.

Ево и примера: Првостепеним пресудама Војног суда у Београду број И К-112/92 од 26. јуна 1992. и И К-108/92 од 14. јула 1992. године и другостепеним Врховног војног суда број ИИ К-259/92 од 29. децембра 1992. и ИИ К- 260/92 од 24. новембра 1993. правоснажно су осуђени припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село: Мартин Саблић,  Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић, Анте Врањковић, Бартол Домазет, Славко Мађаревић, Мирко Филковић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва – шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора. Осуђени су  што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали цивиле српске националности: Петра Грубишића, Милана Ђукића, Рајка Нунића, Предрага Ћирића, Томислава Јаковљевића, Милорада Зорића, Уроша Недучића, Константина Лукића, Јована Маркова, Љубомира Болића, Бошка Грбића, Ану Лукић, Виду Јаковљевић, Ратка Инића и његовог душевно болесног сина непознатог имена (касније смо дознали да се звао Марко), Тошу Тошковића, Војислава Ђекића, Светислава Владисављевића, Стеву Малецки, Милицу Врачарић, а њеног супруга Драгољуба тешко ранили.

Од поменутих жртава на Јагодићевом списку налазе се Предраг Ћирић, Урош Недучић, Константин Лукић, Јован Марков, Ратко Инић, Тошо Тошковић, Војислав Ђекић, Светислав Владисављевић и Милица Врачарић, док других нема. Нема ни Ане Лукић, Хрватице удате за Србина, коју је, по наређењу Мартина Саблића, због тога што је код ње пронашао војничке књижице њеног супруга и три сина, заједно са Видом Јаковљевић, извео из склоништа „Нова обућара” и стрељао Никола Ћибарић.

Летимичним упоређивањем „Веритасовог” и Јагодићевог списка, уочили смо око  двестотинак преклапања од око 500 особа, колико их се са подручја општине Вуковар налази на „Веритасовом” верификованом списку  погинулих и несталих Срба у рату деведесетих.

Ни после упоредне анализе оба списка, није ми јасно шта је заправо био циљ Јагодићевог пројекта. Да ли окупити на једном месту све жртве Вуковара, без обзира на њихову војну, националну и верску припадност, или су Срби, који су страдали од припадника ЗНГ, као горепоменути (а и многи други), на листу стављени ради увећања броја жртава страдалих од „српског агресора”?

Прва опција би била за сваку похвалу, посебно ако се има у виду шта све хрватски ветерани, на челу са вуковарским градоначелником Пенавом, раде да се „процесуирају сви ратни злочини”, да се у том граду  забрањује употреба ћирилице и да деца српска и хрватска, и школска и предшколска, још увек иду у одвојена одељења. Ова опција би била и права храброст јер потврђује да је у Хрватској вођен грађански рат, што се у тој држави још не сме ни помислити а камоли јавно говорити.

По другој опцији, стављање и Срба на списак вуковарских жртава, изложеном у дворишту Фрањевачког самостана, код посетиоца спомен-обележја требало би да створи утисак да су и они бранили Вуковар од „великосрпске агресије” и за слободу свог града и живот дали. Ова опција ми је, имајући у виду и место где је списак изложен и да нико од хрватских „јастребова” није јавно приговорио овом својеврсном „братству и јединству” мртвих Вуковараца, много ближа Јагодићевој намери.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа