Аналитичка студија

Радоман Кордић је једна од ретких особа у српској култури која је својим тихим и ненаметљивим радом створила врло обиман опус дела из теорије књижевности, филозофије и психологије. Тако у опусу од 16 књига, а 17. је актуелна, и пред нама, можемо да разликујемо три области Кордићевих истраживања. То су теорија књижевности, психоанализа и филозофија, које се често развијају у три засебне области истраживања, али се у појединим студијама и прожимају у правцу мултидисциплинарности. Са аспекта књижевне критике и теорије књижевности, Кордићеве књиге уносе низ нових и инвентивних тумачења које су увек добар искорак у типичним проучавањима литерарних дела.

„Политика књижевности” Радомана Кордића тумачи политику приповедних стратегија, трага за аутономијом књижевног дела према политици, социолошким и осталим облицима друштвеног деловања. Однос политике и књижевности је прастаро питање које сеже у доба Платонових расправа, траје током векова да би посебно постало актуелно у периоду тоталитарних политичких режима у 20. веку. Период комунизма у Русији, бољшевизма, а у нашој историји време Информбироа, социјалистичке идеологије прожете и засноване на идејама братства и јединства југословенских народа ускраћивало је право јаснијег националног изражавања или идеолошког печата у књижевним делима.

Кордић у уводним поглављима проблемски поставља тему двојности књижевног дела и његове аутономности, која се непрестано креће од самосталности до несамосталности. Када је у служби политике или историје, књижевност, према Кордићу, постаје банална пропаганда или естетски испражњен текст. Политику књижевности Кордић тумачи као политику приповедних стратегија и тврди: „Мене, међутим, занима политика књижевности, политика као аутономна књижевна чињеница, као вид енкодирања књижевног говора”. Са тог становишта полази аутор у анализи низа примера из савремене српске књижевности. Кордић истражује, дакле односе политике као књижевне чињенице, али исто тако упозорава да књижевност може да буде политичко средство или средство политичке борбе. Однос поетике књижевног дела и политичког дискурса се у теоријским оквирима не доводи у питање, но Кордић инсистира на егзистенцијалистичком аспекту књижевног дела. Док политички дискурс у књижевном делу происходи из политике као егзистенцијалистичке стварности, према Кордићу онда књижевност у појединим делима интегрише ту врсту стварности или пуке егзистенције. Све ове ставове Кордић проверава на примерима савремене српске књижевности, од поезије Васка Попе, нпр. песма „Мала кутија” Војислава Карановића и Драгана Јовановића Данилова.

У сфери анализе односа политике и књижевности у Кордићевој књизи нашли су се и романиВладана Матијевића, Горана Петровића, Владимира Тасића, Милете Продановића, Марка Видојковића и Владимира Арсенијевића. Кордић тумачи и актуелне, савремене појаве у сфери српске књижевности подстакнуте националним и политичким тензијама краја 20. и почетка 21. века. „Политика књижевности” је студија која аналитички скицира нашу савремену литературу упозоравајући нас да је идеологизација могућа, али и опасна, како у делима, тако и у критичким приказима самих дела.