Партизанова нада

Да 1966. није избацила Манчестер јунајтед она генерација Партизанових беба не би стекла славу коју јој је донео улазак у финале Купа шампиона. Она јесте за пет година чак четири пута била првак Југославија (1961, 1962, 1963. и 1965), али није прва, која је то постигла. Црвена звезда је набрала исто толико титула за пола деценије (1956, 1957, 1959. и 1960). Истина, није освојила три узастопно, али је, рецимо, освајала у том раздобљу и Куп Југославије (1958. и 1959) што „црно-бели” у свом златном добу нису.

Поред тога, „црвено-бели” су били и полуфиналисти Купа шампиона (1957). Тада их је зауставила Фиорентина победивши их у Београду у финишу, с играчем више, с 1:0, а у Фиренци је сачувала 0:0.

У време свог највећег узлета, када је широм отворио врата да седне на европски престо (што то није искористио сам је крив), завршио је у првенству Југославије тек на 11. месту и остао без пола тима, који је био вицешампион Европе.

Уочи те сезоне Велибор Васовић је за „Партизанов весник” пророчански изајвио да ако не ураде ништа у Европи џабе су се окупили. Заиста, та генерација „црно-белих” није имала чиме да се похвали из међународне арене.

Прву своју сезону у Купу шампиона је завршила у осмини финала (у шеснаестини је избацила Спортинг с 1:1 у Лисабону и 2:0 у Београду). Испала је од Јувентуса изгубивши обе утакмице (2:1 код куће и чак 5:0 у Торину).

Наредне сезоне није прешла ни прву препреку. У шеснаестини финала је од бугарског ЦДНА (касније ЦСКА) поражена у Софији с 2:1, а у Хумској с 4:1.

У сезони 1963/64. је стигла у четвртфинале, где је Интер био успешнији у обе утакмице (2:1 у Београду и 2:0 у Милану). Пласман међу осам најбољих тимова на Старом континенту изазива поштовање, али је пут био толико лак да је тешко да се замисли лакши: у шеснаестини финала Анортосис са Кипра, а у осмини финала Женес из Луксембурга.

Када су схватили да треба да оставе дубљи траг заорали су друмове по Европи и у бразде иза себе оставили првака Француске (Нант), Западне Немачке (Вердер), Чехословачке (Спарта) и Енглеске (Манчестер јунајтед).

Дакле, и сада би Манчестер јунајтед могао да буде шлаг на торти за „црно-беле”. Има ли основа да се Партизан нада подвигу на Олд Трафорду?

Од утакмице у Хумској „црвени ђаволи” су одиграли још три утакмице и све у гостима. На две у првенству Енглеске Солскјер је извео исти састав: Де Хеа, Ван-Бисака, Линфелоф, Мегвајер, Јанг, Мек Томини, Фред, Џејмс, Переира, Рашфорд и Марсијал. У Норичу је та екипа победила с 3:1 и кад је, изгледа, поверовао да је нашао рецепт за успех, уследио је у суботу пораз у Борнмуту с 1:0. Између та два дуела побеђен је у Купу лигаша Челзи у Лондону с 2:1, а тада је на терен послао: Ромера, Линделофа, Мегвајера, Роха, Ван-Бисаку, Мек Томинија, Фреда, Вилијамс, Лингарда, Џејмса и Рашфорда.

У Београду су утакмицу почели: Ромеро, Ван-Бисака, Мегвавјер, Рохо, Вилијамс, Џонс, Мек Томини, Лингард, Мата, Гарнер и Марсијал. Тај састав, упркос победи од 1:0, једва се одупрео Партизану. На основу тога „црно-бели” и гаје наде да у „реваншу” могу да постигну више од уздаха за пропуштеном шансом.

Да би тако и било сви „шрафови” у „парном ваљку” морају да буду добро затегнути, то јест да Партизан не победи самог себе. Чак и на оним утакмицама на којима није примио гол, као на овој последњој против Војводине, било је „поклона” противнику.

Поред тога, и када је играо најбоље, његови играчи су пропуштали и шансе из којих је, што се каже, лакше да се да гол, него да се промаши. Против новосадских „црвено-белих” (4:0) „црно-бели” су показали да им нису неопходне стопостотне прилике да затресу противничку мрежу.

Можда ће, а то, разуме се, не би било изненађење, Манчестер јунајтед да тријумфује. Али, нека сам рони и отвора шкољке, а не да стекне капитал за успон на табели сакупљањем бисера, који гостима испадну. Партизан ће, с несумњиво много већим самопоуздањем него уочи њиховог претходног обрачуна, да изађе на мегдан. И, уколико буде пружио највише што може, уколико, без обзира на тренутни резултат, буде изгарао од првог до последњег минута, онда би и ова генерација могла да каже да се није џабе окупила.