Сиво-бела браћа по фудбалу

Марко Марин се потпуно привикао на нову природну средину, Црвену звезду и Београд. Када је дошао подсећао је на оног Марина који је некада играо за репрезентацију Немачке и наговештавао да је озбиљан кандидат за новог Месија. Играо је толико добро за Звезду да се немачком селектору Јоакиму Леву вероватно негде мотало по глави да га под старе дане поново позове међу „панцере”. Али, ове сезоне, генијални офанзивни везни играч се утопио у сивилу Звездине игре. Зашто он није шутирао кључни пенал против Олимпијакоса, што би Звезду одвело у Лигу Европе и макар сачувало илузију да српски фудбал није мртав и бео?

Додуше, није му ни лако јер углавном мора да игра сам. А усамљеност уме да одведе у депресију. Ваљда зато у последње време изгледа тако меланхолично. Ако је против Бајерна и Тотенхема Звезда изгледала као натоварени „фића” који покушава да претекне „ферарија” на ауто-путу, против братског црвено-белог Олимпијакоса имала је све услове да добије утакмицу.

Као и Партизан у Лиги Европе. Против АЗ Алкмара, тима из средње холандске класе, у две утакмице, Партизан је имао играча више. На одлучујућем гостовању у Хагу, до 85. минута, водили су с два нула, судија је свирао као да је рођен на стадиону ЈНА, а онда су се играчи Партизана предали, као да су се уплашили да ће их све притворити у казамат у Схевенингену и осудити за удружени злочиначки подухват. Тај Алкмар је, узгред, на обе утакмице четири пута шутирао у оквир Партизановог гола и сва четири пута погодио.

Сада се види колико је погрешно што се Саша Илић пензионисао. Можда је требало увести лекс специјалис за Сашу, како би имао законску обавезу да игра до своје 65. године, јер и његово пуко стајање на трави, можда на центру, можда поред корнер заставице, или тамо где се затекне, сасвим је свеједно, ствара опсену да је време стало. Сале је био спор, мада се неки сећају и да је трчао. Али имао је идеју којом се разбијају све познате шеме одбране.

Када је Лотар Матеус стигао у Партизан и одржао први тренинг, репризирајући пред играчима два гола која је дао Југославији на Светском првенству 1990. године, с тим што је уместо Хаџибегића и Баљића поставио чуњеве, а потом их предрибловао у трку и забио по гол, Сале се смешкао са стране. Чудо једно како су се одмах препознали. Немачки предатор одмах је снимио Салета и препустио му читав тим у ноге, иако је свима било чудно откуд то да германски киборг, један од најбољих играча света свих времена, а ко не верује нек га гуглује, толико цени своју сушту супротност: слабашног, спорог и наизглед одсутног Салета. Толико га је поштовао да су многи помислили да ће га и оженити, јер је позната склоност Немца да се заљуби у свакој земљи у коју крочи, али се срећом појавила Маријана Матеус и растурила све нападачке формације престоничких дама.

Шта би радио Сале последњих пет утакмица у Хагу? Ништа нарочито, осим што би чувао лопту, додао један пас у дубину, а онда прошетао да отпоздрави клицању зараћених навијачких фракција које воде братоубилачки, бесмислени рат за превласт на трибинама. Међутим, кад се појави он, жестока тучњава престаје и ти момци коцкастих глава и кратких вратова му отпоздрављају, као дечица коју је ухватио ћале док краду чоколаду.

Али готово је с таквим фудбалом и таквим играчима. Звезда и Партизан су постали проточни бојлери за трећеразредне странце који се препродају, док клинци из омладинских школа већ с 15 или 16 година имају своје менаџере који се баве фудбалским трафикингом. Где је сада Андрија Живковић, потенцијално благо на две мршаве ноге? Игра у славној Бенфики, али до понедељка већ може бити продат неком другом клубу. Био је најбољи играч младе репрезентације Србије која је освојила Светско првенство, а сада тавори, пошто ни сам не зна чије је власништво. Инвестиционог фонда који га је откупио, Бенфике или ће окончати каријеру, тако млад, на отпаду за ислужене играче. У једно може бити сигуран: од када су открили да је светски таленат – више није свој. Много боље би било и за њега и за нас да је остао још неколико сезона у Партизану и сазрео не само као играч, већ и као човек.

Лука Јовић је сада у Реал Мадриду, али питање до када, јер је из Звезде отишао прерано, као потенцијални таленат. Ретко ко га се и сећа. И он је жртва српског проклетства: био је сувише вредан да бисмо га задржали! Једна од највећих тајни је да су ти дечаци можда највећа српска инвестиција о којој се ћути. Управе и менаџери их крију по свлачионицама, а онда их продају, као берзанску робу.

Ти дечаци заувек су изгубили илузију о невиности и лепоти спорта, претварајући се у роботе на даљинско управљање. Зато су у новом фудбалском поретку сви наши мечеви унапред изгубљени. Или, да будем јаснији, изгубили смо утакмицу пре него што је она почела. Отуда те генерације играча у репрезентацији играју као пета колона. У подсвести, знају да их је рођена земља продала у сужње, с тим да их није слала у галије, него у пентхаусе. Маштајући да се играју фудбала, постали су прескупе играчке у туђим рукама.

Зато нису далтонисти они који примећују како црвено-бели и црно-бели имају исту боју дресова. Звезда и Партизан постали су сиво-бела браћа по фудбалу.