Последице Џонсонове победе

Победа Џонсона и потврда изласка Велике Британије (ВБ) из ЕУ по самој својој природи и могућим политичким ефектима у ВБ, Европи и односима у трансатлантској заједници има шири значај. Потврдила је најпре утицај и снагу деснице као већ регистроване појаве у новим мултиполарним околностима и изазовима. Затим, у конкретном случају ВБ, јачање националних странака и уверења, енглеских, шкотских, ирских. Политичка поларизација током целог процеса одлучивања о изласку дошла је у том контексту до пуног изражаја уз потврду сложености државне структуре и функционисања политичког система ВБ. То најбоље илуструју убедљива победа конзервативаца са енглеским националним предзнаком, као и убедљиве победе шкотских и ирских националних странака на националном нивоу са опречним ставовима према победничким, при чему тек следе изазови и политичке последице оваквог исхода (сепаратистички захтеви Шкотске и сл.).

Најзад, та победа потврдила је улогу и функцију начела суверенитета које је било важно у формирању  мотива на британском националном плану за одлучивање о изласку из ЕУ. То одражавају и победничке изјаве премијера Џонсона о интересу ВБ на првом месту и др. ВБ је иначе од уласка у ЕУ 1973. имала повлашћен положај због неспремности ВБ да се одриче од суверенитета по обрасцу и темпу који су диктирали унутрашњи и спољни интегративни процеси ЕУ. Отуда се ВБ није укључила у  Европску монетарну унију, већ задржала сопствену валуту фунту и монетарни систем, нити у „шенген”, већ је задржала визни режим који се не поклапа са визним режимом шенгенског простора и деловања.

После великог проширења ЕУ 2004. на исток Европе и посебно уласка Румуније и Бугарске 2007, долази у ВБ до отпора „прилагођавању” које је подразумевало потпуно отварање унутрашњег тржишта радне снаге и социјално-здравствену компоненту с тим у вези. Влада конзервативаца Д. Камерона је у том контексту својевремено надлежнима у Бриселу упутила резерве на институционална решења о потпуно равноправном и слободном приступу радне снаге нових чланица на тржиште ВБ и њихову пуну социјално-здравствену заштиту. Такође, била је изричито против јачања улоге Европског парламента на рачун домаћег, што је подразумевало виши степен унутрашњих интеграција ЕУ, и залагала се за обрнут процес–јачање улоге домаћих парламената са јасним ставом да ВБ не прихвата даље одрицање од суверенитета у корист институција ЕУ. Када све то није ишло превагнуо је став о изласку из ЕУ, референдум 2016. и сада ванредни избори ради његове суштинске потврде.

Тенденције јачања начела суверенитета, као основе стратешко-политичке афирмације националних интереса држава, изражене су последњих година у међународним односима, посебно са овладавањем мултиполарности на глобалном плану и потребе мањих и слабијих држава да преко истицања тог начела додатно заштите сопствене интересе. Чак и високи представници ЕУ у последње време, поводом криза у трансатлантским односима и нових кретања на глобалном плану, говоре о значају „суверенитета ЕУ” у доменима одбране и спољних послова.

Ова победа у ВБ ће се неминовно одразити на афирмацију начела суверенитета и у самој ЕУ. Избегличка криза и досадашње институционалне последице у ЕУ то неумољиво потврђују (ставови Вишеградске групе и др.). То ће већ од сада бити главни стратешки изазов у настојањима ЕУ да унутрашњополитички институционално јача, посебно у погледу залагања за промене начина доношења (већински и сл.) и спровођења одлука, као додатног одрицања од суверенитета чланица у корист централних институција и органа ЕУ.

Када је реч о трансатлантским односима победа Џонсона се у потпуности уклапа у политику садашње администрације председника Трампа. Подршку и понуде (изузетан трговински споразум са ВБ) које он упућује, видљиво фаворизују односе са ВБ у новом својству „сувереног” субјекта. Уколико Трамп добије други мандат сигурно ће јаче промовисати суверенистичке ставове и такву практичну политику који су његов политички мото (Америка пре свега), што је већ у више наврата истицао, а посебно последњи пут у ОУН. Потврда изласка ВБ из ЕУ и будући односи САД–ВБ у новом својству су на линији таквих тенденција, што свакако треба имати у виду у контексту даљег развоја у „трансатлантској заједници” и посебно САД–ЕУ.

Дипломата у пензији