Поверење у вези

Сваки човек има потребу за сигурношћу која је у великој мери заснована на сталности и предвидљивости понашања људи и постојаности света у коме живи. То се првенствено односи на онај део света који окружује ту особу, као и на оне људе које је изабрала да уведе у свој интимни круг, у своју „зону сигурности и удобности”. Када се неко понаша на одређени начин, особа очекује да ће се тај понашати на исти такав начин и у будућности. Тако тај други постаје особи предвидљив, на основу чега она с њим гради однос за који верује да ће бити трајан.

Када је будућност у питању ми не можемо сасвим тачно знати како ће се неко понашати у будућности, али зато можемо веровати да ће се понашати као што се до сада понашао. Управо због тога корен речи „поверење” јесте реч „вера”, то јест „веровање”. Када верујемо људима, ми имамо доживљај да живимо у свету који је непромењив и стабилан и зато се осећамо сигурно.

Већина људи сматра да тај други треба да заслужи њихово поверење, што једноставно значи да другу особу треба упознати, видети како реагује у различитим ситуацијама, да би могли закључити да ли је она достојна њиховог поверења. Речи које би се могле односити на овај процес, као „про-вера-вање” и „веро-достојност”, такође имају у корену реч „вера”.

Иако је узајамно поверење темељ различитих међуљудских односа, оно је, из описаних разлога, и темељ сваке љубавне везе. Од његове чврстине зависиће и судбина везе. Особа која је у љубавној вези имаће доживљај сигурности ако потврдно одговори на бројна питања као што су: Да ли ме заиста воли? Да ли ће ме волети и у будућности? Да ли ће ме волети и када ме буде заиста добро упозна?

Терет прошлости

Да би неко поверовао да га партнер заиста воли, он у тај однос мора донети закључак из своје прошлости да је он, такав какав је, вредан љубави. Људи који су у садашњи однос донели из своје прошлости закључак да такви какви су не заслужују да буду вољени, имају, сасвим разумљиво, тешкоћу да схвате да их партнер заиста воли. Ако и прихвате да их партнер воли, плаше се да ће ту љубав изгубити када их партнер довољно упозна. Они заправо не верују да њихова љубавна веза може трајати. Ако воле партнера, појављује се страх од губитка његове љубави који се често испољава као љубомора.

Заљубљени млади људи често раскид везе доживљавају веома трауматично, као одбацивање, као доказ да нису довољно вредна људска бића. Како би спречили понављање трауматичног искуства у новим везама, они се у њима држе на емотивној дистанци, покушавајући да предупреде и умање емотивну повреду коју ишчекују и које се плаше. Другим речима они немају поверења да ће љубавна веза трајати и да их партнер неће напустити.

У оним везама у којима постоји велика разлика у социјалном статусу или богатству, партнер вишег статуса може бити неповерљив зато што не зна колико је други партнер са њим зато што га воли, а колико је из користољубља. Такође у везама у којима постоји веома велика разлика у годинама између две особе у вези, старији партнер може сумњати у трајност везе када замисли како би она могла изгледати за деценију или две.

Дистанцирање и контрола

Постоје два начина понашања који показују да партнер нема поверење у другог партнера: дистанцирање и контрола. Они који се дистанцирају на тај начин праве неку врсту емотивног „штита” који их брани од очекиване трауме остављености. Они који контролишу партнера покушавају да га натерају да се понаша на онај начин који код њих смањује неповерење и сумњу. Тако на пример, љубоморна особа покушава да натера партнера да се понаша на онај начин који код ње не побуђује осећање љубоморе. Када партнер пружа отпор контроли, особа је појачава, што на крају прелази у насиље.

Успостављање међусобног поверења у везама је узајаман процес. Како је свака веза заснована на психолошком уговору двоје људи, њиме треба обухватити и међусобно поверење. Без обзира на тренутна осећања, нико не може гарантовати да ће доживотно остати у вези, нити такву гаранцију може захтевати од партнера. Важно је знати да људи остају у везама не зато што су дали реч или што су дужни да остану, већ због тога што се у њима осећају добро. Оно што подржава дуговечност везе или брака јесте међусобно неговање партнера.