Позадина једне афере

Након седнице Савета за националну безбедност, а поводом афере коју је покренуо снимак на којем се виде руски обавештајац Георгиј Клебан и пензионисани потпуковник Војске Србије извесни З. К, председник Вучић је изјавио да  има само једно питање за амбасадора Руске Федерације Александра Боцан-Харченка: „Зашто?” Питање се, наравно, односило на садржај процурелог видео-снимка: „Зашто се бавите недозвољеним шпијунским активностима у нашој земљи?” Но, да ли је то уистину тако? У оквирима овог текста покушаћемо да дамо одговор шта би заправо могло да се крије у позадини тог питања и које је његово право значење.

Неопходно је, пре свега, подсетити се кратке хронологије догађаја који су свему томе претходили, али кренућемо обрнутим редоследом, од најновијих ка оним старијим. У децембру, када је одржана седница Савета за националну безбедност, председник Вучић је имао  заказан сусрет са председником Русије Владимиром Путином у Сочију; но, почетком децембра председнички кабинет излази са саопштењем у коме се каже да су „из здравствених разлога, лекари забранили на месец дана председнику Вучићу да путује авионом”, што даље значи да би давно договорени сусрет у Сочију могао бити одложен; три месеца пре тога, у септембру ове године, избила је велика афера „Крушик”, након што је тамошњи радник Александар Обрадовић, у својству узбуњивача, обелоданио информације о могућој корупцији, где из објављених докумената следи да је компанија ГИМ (која се доводи у везу са Бранком Стефановићем, оцем актуелног министра унутрашњих послова Србије Небојше Стефановића), куповала по повлашћеним ценама оружје од „Крушика” у односу на државно предузеће „Југоимпорт СДПР”.

Сада ћемо ову исту хронологију вратити у природни редослед, једноставно ћемо је изврнути и покушати да изнете чињенице некако доведемо у узрочно-последични след. А тако  груписане, чињенице говоре следеће: почетком септембра избија афера „Крушик”; најаву велике могуће афере у Србији даје загребачки „Вечерњи лист”, објавивши текст под насловом „Како је оружје из Србије, преко Гробника и Крка, завршило у рукама Ал-Нусре у Сирији”. Текст се позива на податке са сајта „Армс воч” и истраживачке текстове бугарске новинарке Гиљане Дајтанџијеве, сараднице поменутог сајта. Информације којима барата хрватски текст далеко надилазе податке што их је проследио Александар Обрадовић, пошто се, сем „Крушика“ из Ваљева и „Првог партизана“ из Ужица, у чланку наводе имена свих америчких фирми које су куповале оружје, детаљна спецификација робе са ценама, укупан број летова (укључујући и оне из Београда), итд; извесно је да такве податке није могао да обезбеди нико из „Крушика“ ни „Југоимпорта СДПР”.

Такође, ноторна је чињеница да иза сајта „Армс воч” стоје руске службе и да је бугарска новинарка Дајтанџијева представљала својеврсни „проточни бојлер” за пласирање информација у руску корист. Имајући све то у виду, постаје много разумљивија реакција премијерке Ане Брнабић да се Александар Обрадовић не може сматрати узбуњивачем „јер није поштовао процедуре дајући одређене информације о наменској индустрији страном новинару”. Другим речима – што је сасвим логично – зашто се Обрадовић одлучио да своја сазнања проследи баш бугарској новинарки, а не, рецимо, НИН-у, „Данасу”, ТВ Н1? Сасвим је разумна претпоставка да би тако ексклузивне информације објавио свако од њих.

Почетком децембра председник Вучић шаље поруку да неће отићи на састанак у Сочију. Москва не реагује на ту прву поруку, али зато реагује на другу – снимак где потпуковник руске Војне обавештајне службе (ГРУ) даје мито нашем официру. Путинов саветник Песков одмах издаје саопштење како иза тога не стоји Кремљ; председник Вучић на то одговара да ће, упркос лекарској забрани, ипак доћи у Сочи. Дипломатски скандал је „испеглан”, разговори могу да се наставе.

Дакле, у позадини оног питања „зашто?” с почетка текста не стоји наставак „зашто нас шпијунирате?”, већ зашто је управо Москва отворила аферу „Крушик“ и то преко бугарског сајта. У прилог том тумачењу говори и листа најновијих мера Министарства финансија САД против појединаца и фирми, умешаних у корупцију са продајом наоружања – где се „Крушик” ни ГИМ (дакле, ни Стефановићев отац) уопште не помињу. Какав је одговор на питање „зашто?” председник Вучић добио у Сочију сазнаћемо тек у месецима који следе.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа