Нисам стигао ни да остарим

На Факултету за спорт „Унион – Никола Тесла” представљена је аутобиографска књига нашег великана џуда Вука Рашовића (80) „Нисам стигао ни да остарим”, коју је издао овај факултет, са жељом да се млади упознају с једним несвакидашњим спортским и животним путем. Осам деценија живота, шест деценија непрекидног такмичења, прегршт медаља у позним годинама на највећим међународним шампионатима за ветеране. Човек који са осмехом каже да не би имао ништа против да се на струњачи растане од овог света…

– Наслов књиге већ указује мој поглед не само на џудо већ и на живот. Моја борба и даље траје, нисам престао да се такмичим, иако ми понешто отказује. Тренирам и даље седам, па и осам сати дневно, упркос свим хендикепима који се јављају под бременом година – каже мајстор џуда Вук Рашовић.

– Књига је аутобиографија, али и сведочанство о другима, о првим корацима џуда код нас и у свету, о људима који су тај спорт промовисали, као борци, тренери, функционери. Ово је и прича о мојим пријатељима из спорта, мом одрастању, о времену пре но што сам постао џудиста. Уз захвалност Факултету за спорт на Новом Београду, посебна ми је част што су промотори књиге Братислав Бата Ђорђевић, Иван Ћурковић, Срећко Јовановић и Милун Делић. Велику част ми чини и то што ми је некадашњи председник Џудо савеза Југославије Божидар Маркуш уручио једну величанствену плакету.

Рашовић је последње такмичење имао пре два месеца, али наглашава да је то – за сада последње, пошто са још већом страшћу наставља каријеру. Од Светског првенства за ветеране у Северној Ирској 2002, освојио је 87 медаља (62 златне, 17 сребрних и осам бронзаних).

Од 1963. до 1975. био је репрезентативац. Поред титуле државног првака, за свој највећи домет сматра титулу на Међународном купу Јадрана 1966, када је победио неке од највећих бораца тог времена, попут Немца Леополда и Британца Џекса. Последњи сениорски меч имао је 1996, освојивши у 57. години прво место на Отвореном првенству Београда. Најплоднија година у ветеранском стажу била му је 2005, када је освојио четири злата, по два на европском и светском првенству.

Од 1974. до 1999. био је алфа и омега београдског и српског џуда, а од 1981. до 1999. и југословенског. Доводио је велика такмичења у нашу земљу, а међу њима и светски шампионат 1989.

Доживотни је почасни председник ЏС Србије. Европска џудо унија га је прогласила својим почасним тренером, Ветеранска светска џудо федерација дала му је титулу „Великог шампиона”, на светском шампионату је добио и плакету „Легенда џуда”... Имао је успеха и као судија и као такмичар и тренер.