Бадње вече у Штављу

Зима на Пештери. Година далека, 1956. Нешто око два сата иза подне,  стигоше бадњари из шуме у село. С њима дође и отац. Утера санке у двориште и скиде тељиге с вратова уморних волова. На санкама пуно дрва, а на самом врху 12 букових бадњака. Отац их још у шуми обрадио па су за мене и сестру М. изгледали бајно. Приђосмо санкама и све бадњаке поскидасмо сами. „Носите их испред великих врата и ту их прислоните уза зид до вечери. А увече ћемо их у кућу унети”, рече нам отац.

Пошто поскида сва дрва са санки и сложи их на дрвљаник, отац пође у кућу да се огреје. На вратима га дочекаше мајка и сестре В. , Ж. и О.. „Добро дошао домаћине”, поздрави  га мајка. „Боље вас нашао домаћице”, отпоздрави  је отац и уђе у кућу. „Ево ти липов чај, па попиј да се загрејеш.” „Хоћу, баш сам озебао”, рече отац.

Брат М. врати овце са врела и утера их у шталу, па оде по коње. Сестра М. и ја остадосмо још мало напољу да гледамо бадњаке. Сунце је већ било поодавно зашло иза врхова Јадовника , када нас мајка позва са дивана: „Мраз стеже, улазите у кућу, децо”.

Када смо М. и ја ушли у кућу, мајка и сестра В. беху завршиле све послове око припреме хране, а Ж. и О. очистиле целу кућу. Десни угао велике собе беше потпуно слободан. И баш тада уђе брат М. са котаром жуте сламе на леђима коју  просу по поду у распремљеном углу собе. Одмах потом сви заједно растурисмо сламу, мајка донесе црвену шареницу и баци је по њој, а сестра В. белим конопљаним чаршавом покри простирку. Отац донесе две трупине и поткочи сламу. На зиду блешти лампа петролејка. У шпорету гори  ватра. Цела кућа мирише на свежу сламу, разгорелу буковину и изгорели  петролеј. Задовољство расте .

„Да ли си данас обишао пчеле”, пита отац. „Јесам још у подне и све спавају. Добро их од ветра и мраза штити кућна плетена авлија”, рече М. „„Добар ћеш ти пчелар бити, синко”, добаци му отац. „И запамти. Боље нафаке ова кућа сада нема од пчела. А ако и ти, поред мене, добро  научиш посао пчелара, биће још бољег берићета.””

„Треба насути  још вечеру Зељову, а дотле жена и девојке нека распреме софру.”  Када је било све готово, отац лаганим свечаним кораком пође из куће, а за њим брат М., сестре О. и М. и ја. Изађосмо и стадосмо испред великих врата. „Узмите свако по један краћи  бадњак. Остали  нека остану за сутрашњег полазника и зване и незване госте”, рече отац. Потом се два пута прекрсти, узе  бадњак, пољуби га и пође у кућу,  а ми за њим. При уласку у одаје куће, брат је имитирао зујање пчела,  обе сестре цијукање  пилића, а ја, блејање јагњади.  У дневној соби дочека нас мајка и поче да баца жито по нама са речима: „Добро нам дошли, бадњари моји”. Отац први приђе шпорету и снажно убаци бадњак у ватру. Жишке полетеше на све стране, а отац виче. „Колико жишки толико жита да роди”. Прилази М. и убацује бадњак у ватру и виче. „Колико варница толико пчела да се разроји у овој години”. На ред дођоше сестре О. и М, – убацују бадњаке у ватру и говоре : „Колико жишки толико пилади да се излегне”. Ја последњи прилазим шпорету и убацујем бадњак два три пута у ватру и вичем: „Колико жеравица видим, толико оваца да се ојагњи”.

Мајка донесе кадионицу и тамјан, отац скиде капу, преузе кадионицу, убаци неколико грумена жара у њу и стави тамјан. Замириса цела кућа. Десном руком отац махну преко кадионице, удахну блажени дим тамјана и пар пута се прекрсти,  па рече: „Срећан вам одлазећи  Бадњи дан и долазећи најлепши хришћански празник Божић, децо”.

После завршене вечере, поново се јави отац: „Лепо једосмо, децо. Фала ти, домаћице. Било је све добро и без рибе.” „Жив нам био, домаћине, све си нам ти ово набавио”, одговори мајка.

„Хоћемо ли сада, децо, да запевамо ону нашу божићну лепу песмицу, па да спавамо. Сутра морамо рано устати и у зору ватру на огњишту наложити, па волу , погачу на рог ставити  и око огњишта и верига га обрнути, па се окупати и чисти полазника с бадњаком дочекати”, рече отац и запева: „Куца нама Божић Бата, на велика врата. Децо мала, отвор те му врата. Бата носи товар злата, да позлати врата. А остало деци да подари. Неком шаку, неком капу. А најмлађем, пуну врећу.”

„Ајмо сви”, повиках ја, сав срећан што себе нађох у стиховима ове дирљиве дечје мелодије  и придружих се први оцу. Запеваше и остали и то од почетка.
Аутор је дипломирани инжењер електротехнике из Београда

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа