Бебе из партијских инкубатора

Из инкубатора за обуку младих кадрова Српске напредне странке изашло је 70 младих који ће се наћи на изборним листама највеће српске партије, чиме ће Александар Вучић убризгати свежу крв у џиновски напредњачки организам. Вучићеве бебе, обучаване у Академији СНС-а, иза које се, заправо, крије политичка школа за обликовање будућих лидера, замениће истрошене и компромитоване играче по дубини, углавном на локалу, где су се самоуки прелетачи, вођени интересима, претворили у локалне шерифе.

С толико бројним чланством које се мора умрежити, уз спровођење јединствене политике у доба информатичке супербрзине која производи вртлог информација, што стварних, што измишљених, неопходно је обучавати младе политичке командосе који једнако морају да познају вештине сналажења у виртуелном свету, уз истовремену комуникацију с бирачима из предграђа великих градова или удаљених села, где владају традиционални закони српске политичке џунгле које је у доба почетка вишестраначја колоритно описао Вук Драшковић: „Ћу да гласам за тебе, ал’ кад дођеш на власт.”

Вучић ће се свакако сетити почетака своје политичке обуке, када је, по пријему код Војислава Шешеља, одмах убачен у ватру и послат на Студио Б, калећи се у некаквом телевизијском дуелу. Положивши пријемни испит, војвода је тадашњег радикалског омладинца ставио на листу, а тек потом почео да га учи својим вештинама које су представљале савршени микс деструкције, ерудиције, манипулације и трговине. За организацију странке био је задужен заборављени Драган Тодоровић, стварајући најозбиљнији кадровски софтвер како за спровођење кампање, тако и за контролу изборних резултата. Уосталом, 24. септембра увече, била је 2000. година, Зоран Ђинђић је с Чедомиром Јовановићем отишао у изборни штаб радикала, не да би се најео врућег печења, већ да би тамо добио коначну потврду да ли је Коштуница заиста у првом кругу победио Слободана Милошевића. Када је Шешељ потврдно климнуо главом, Ђинђић је могао да буде сигуран да је Слобина епоха власти окончана.

Десетак година раније, Зоран Ђинђић био је тек талентовани доктор филозофије, бунтован, образован и перспективан, али превише дуго одсутан из Србије, да би открио све законе пливања у њеном муљу. Демократу с вишком адреналина преузели су Александар Тијанић и Владимир Беба Поповић, нарочито водећи рачуна о тренинзима његових јавних наступа. Зоран је толико млатарао рукама да су му, уместо хемијске оловке, дали тегове, како не би срушио све са стола. Сарађујући с Тијанићем и Бебом, који су се касније толико посвађали да нису могли заједно да бораве у истом кварту, а камоли у истој просторији, Ђинђић је по преузимању власти схватио да су му потребни жути скојевци. Наиме, један од њих ми је рекао да је то учинио по Титовом моделу, убацујући тада у игру јуноше за специјалне операције, попут Чеде, Срђе Поповића и Горана Весића. Данас су седокоси, али сва тројица, на различитим раздаљинама, лебде у Вучићевој орбити.

Није Ђинђићу требао професор Хабермас, његов ментор на Универзитету Констанца, да би га подсетио колико се Тито, по доласку на чело КПЈ из Коминтерне, уздао у СКОЈ, схватајући како младе, луде главе сва наређења испуњавају без икаквих потпитања. Маршал је касније у родном Кумровцу подигао политичку школу за узгајање чланова Савеза комуниста кроз коју су морали да прођу сви асови некадашње црвене Југославије. Многи од тих Харија Потера самоуправног социјализма су вешто пресвукли шињеле и заборавили на идеолошку младост, постајући вође отцепљених племена, захваљујући вештинама које су стекли у сада напуштеном омиљеном бетонском чудовишту европске Хрватске.

Вероватно се и Слоба мотао око Кумровца, али је током своје владавине углавном по личном и Мирином укусу бирао младе социјалисте, лансирајући Ивицу Дачића и Горана Перчевића. Уместо у орбиту, сместио их је за округли сто, где су Ивица и Горан с тадашњом опозицијом преговарали о изборном систему. Седећи за асталом, млади лавови СПС-а толико су нервирали комплетну памет антислобиста да је Матија Бећковић тадашње перјанице Депоса, Мићу Поповића и Михиза, звао „Перчевић и Дачић”. И Милошевић је био духовит. Рекао је да је Ивичино лице исувише глатко и да треба да заради по који ожиљак. Ивица је разумео поруку и држао се политике, подразумевајући да се бизнис и ожиљци у души подразумевају! Перчевић се мануо политике и држао бизниса, па је такво буржоаско скретање изазвало његов пословни и политички пад.

Нешто слично су доживеле и демократе. И то усред капитализма. Пропорционално њиховом дељењу, множиле су се странке, као остаци рестлова матичног ДС-а, па сада присуствујемо необичном парадоксу. Демократска омладина показала се као најжилавији део странке, заједно с Мићуном!

Драгољуб Мићуновић је у дисидентском вртићу узгајао будуће владаре, Ђинђића, Коштуницу и Тадића, преносећи на њих учење које је стицао, а они су му враћали тако што су му забијали нож у леђа и остављали га да им се враћа, као отац који увек опрашта неваљалој деци. Док завршава своју књигу, политички и филозофски тестамент о нама и њему, питам се хоће ли је клинци прочитати? Тешко, осим ако стане у два или три твита.

Да ли је Вучић на предавању напредњачкој младости поменуо случај демократа и њиховог оца Мићуна, човека који је све друге научио како да се попну на трон, али то знање није применио једино на себи. Да ли није желео или није умео? О томе сигурно неће размишљати деца, али ће Вучић свакако.