Краљ Мелбурна против будућег шампиона

Ко реши да недељно пре подне проведе уз финале Отвореног првенства Аустралије, од 9.30 часова по нашем времену, слободно може да одложи подневни ручак. Биће то драматичан меч са огромним улозима, не само двојице изузетних бораца него и целих генерација – оне најуспешније, рођене осамдесетих и досад најнеуспешније, из деведесетих.

Отрцано је рећи историјски меч, али ни тај епитет се не може избећи, јер ће Новак Ђоковић против Доминика Тима бити последња брана у налету новог таласа на досад неосвојену тврђаву – први гренд слем пехар за генерацију чији најстарији представници већ пуне тридесет.

Дуго се чека та смена, готово као метро у Београду, много пута је најављивана, али никада до данас изазивач није био спремнији да разбије генерацијски комплекс велике тројке, нити су Ђоковић, Надал и Федерер икада били свеснији биолошке плиме која надире на бедем златне ере тениса.

Усамљени покушај Милоша Раонића, у финалу Вимблдона 2016, није био реална опасност нити најава преврата, али од Ролан Гароса 2018. су млађи челници генерације деведесетих изборили чак четири од осам финала на највећој сцени, а три од та четири управо данашњи Ђоковићев ривал.

Током последње две године заједно су расли – технички, тактички, емотивно – и ослобађали се страха од тројице најуспешнијих у историји. Досегли су шампионску дрскост и Циципас, Медеведев, па повремено и Зверев, али само је Тим успео да је одржи на највећој сцени.

У 27. години, аустријски тенисер је на прагу најуспешнијег тениског доба, чији се зенит све више одлаже у последњој деценији. Та разлика од три године у односу на Медведева – јединог финалисте Њујорка рођеног деведесетих – четири више од Зверева и пет од Циципаса, даје му велику предност. Ту зрелост је доказао играјући два пута за титулу са Надалом, тамо где је Шпанац недостижни рекордер са 12 титула, а сада излази на мегдан рекордеру Мелбурна, са седам пехара.

Можда је и највећи показатељ његовог напретка то што је током последње године изгубио епитет специјалисте за шљаку, освојио Индијан Велс и почео једнако добро да се сналази на бетону. Самоуверен, пун снаге и вере, изашао је из емотивних осцилација које љуљају Циципаса и Зверева, стекао „ђоковићевску” чврстину у кључним моментима.

Тешко је и замислити шта би Тиму значила данашња победа. Ту је, на корак од границе иза које је све могуће. „На сет од циља”, како је то измерио Ђоковић, у чијим се изјавама осећа све више респекта према лидерима нове генерације. Конкретно, треће место на свету је само мали део добитка који би делио са онима који га прате. Ако може један могу сви – то је порука са којом ће за Аустријанца свим срцем да навијају: Зверев, Циципас, Медведев, Хачанов, Шаповалов, Рубљов, Кириос и још млађи и млађи.

Може ли Тим да савлада у себи величину улога са којом данас излази на терен? Одговор ће највише зависити од Ђоковића, чија се шампионска величина формирала управо у Мелбурну, пре 12 година. Био је то узлет у неслућене висине, из којег је анонимног навијача надахнуло буђење епске поезије, чији нас шаљиви стихови до данас подсећају шта значи када тениски непозната земља освоји гренд слем („кад се шћаше у Мелбурну граду, на Земљиној јужној полулопти, кад се шћаше Земља да окрене, да се врти од сад наопако!”).

И јунаку епске поезије биле су потребне још три целе године да досегне нови пехар и данашњи ниво, али он је, за разлику од Тима, почео са двадесет, а Мелбурн је остао његов и то осећа сваки пут када уђе у финале: седам покушаја и седам титула. Сада зна, да му од данашњег меча зависи цела сезона, једна од најважнијих у каријери, у чијем епицентру жели да досања олимпијски сан. Смањио је зимски одмор на минимум, одиграо два екипна такмичења без пораза и напунио батерије освајањем АТП купа за Србију.

Незаборавна подршка наших људи у Бризбејну и Сиднеју помогла му је да у полуфиналу, по ко зна који пут, уместо узвика „Роџер”, чује „Новак”, да стигне до завршне борбе за све или ништа. Јер, први пораз у финалу најдражег турнира био би изузетно тежак.

Имао је четири пораза од Тима у последњих пет мечева, али три су била на шљаци, а онај у Лондону је стигао као опомена. Највише због тога што је Тим играо као Ђоковић и победио на менталном плану. Нема сумње да је наш ас данас фаворит и да размишља о сваком детаљу, осетљив на најмање промене услова, али има пред собом равноправног противника.

Зато би данашња победа имала огроман значај. Поред осталог, вратила би га на врх светске листе са сјајним изгледима да ту остане најмање до маја, јер дотле брани мање прошлогодишњих поена него тренутно водећи Надал.

У смену на врху, међутим, не треба да се сумња. Ако не данас, догодиће се убрзо, јер је Надал већ прешао границе својих могућности и поразима у Аустралији (Гофан, Ђоковић, Тим) угрозио примат на свом буњишту, на шљаци. Као што смо и најавили када је објављен жреб, Шпанац је био најслабија тачка у бедему против новог таласа, који се окупио у његовој половини. Није било Марија, па ни Федерера, да растерују опасност, а традиционално неугодни бетон му ни овог пута није одговарао.

Све то не дотиче Ђоковића у походу на осму титулу у Мелбурну и 17. највећи пехар у трци са онима који су већ елиминисани. Остаје само борба до исцрпљења, у којој ће заступати не само себе и Србију, него и двојицу највећих ривала, част златне ере тениса.

Два сценарија

Ако Ђоковић победи, доћи ће до смене на прва два места светске листе: 1. Ђоковић 9.720, 2. Надал 9.395, 3. Федерер 7.130, 4. Тим 7.045, 5. Медеведев 5.960 поена, итд.

Тим би победом претекао Федерера и први пут избио на треће место: 1. Надал 9.395, 2. Ђоковић 8.920, 3. Тим 7.845, 4. Федерер 7.130, 5. Медведев 5.960 поена, итд.