Велико прање

Шта би било да су радикали на овим изборима добили само осам одсто гласова а социјалисти 29?

Не разбијајте главу, то је више реторско питање.

Мало пре мајских избора на једној неформалној вечери, на каквима стране дипломате обично покушавају да се информишу шта се дешава у Србији, ко би могао да формира владу, ко би могао да буде премијер и такве ствари, гост је била, између осталих, и политичарка из једне од две највеће странке проевропског блока.

Тада се још рачунало да ће социјалисти добити пет, шест а радикали око 38 одсто.

Реч по реч, и дођосмо на питање која је то битна разлика између социјалиста и радикала да су једни прихватљиви за проевропски блок а ови други нису.

Проевропска гошћа, од које се одговор тражио, трепну два пута, мало изнервирана што је терамо да изговори оно што сви знамо, а онда рече на српском: „Разлика је у процентима. Пет одсто лакше контролишеш него 35“.

Нико од странаца није тражио да му се преведе.

Значи, има разлике. И не само у процентима.

Неки тврде да је једна од битних разлика и у лидерима. Милошевић је већ две године мртав. Разлика лежи под липом.

Али и док је човек кога су на западу називали „балканским касапином“ био жив, Шешељ је, а не он, био парадигма свега најгорег у Србији. Радикали су, а не социјалисти, служили за изазивање најгорих страхова у Србима. Радикали су, а не социјалисти, постали синоним за најгоре године у Србији, па чак и за оне које је Шешељ проводио у затвору док су лидери демократске опозиције преговарали са Милошевићем о уласку у власт.  

Разлог се налази и у чињеници да су Шешељеве, а не Милошевићевеизјаве, обично служиле онимакоји су доказивали теорије о великосрпском хегемонизму.  

Ни хашким тужиоцима није било лако да у Милошевићевим говорима нађу реченице којима би доказивали да је планирао злочине за које су га теретили. Код Шешеља су имали други проблем. Шешељеви „запаљиви говори“ су штоф од ког је скројена оптужница која је лидера радикала послала у Хаг. Шешељев експлицитни српски национализам обилато је коришћен и у Хагу и у западним медијима за доказивање да су Срби криви да кривљи не могу да буду.

Зато не треба да чуди што је и данас беџ са Шешељевим ликом на реверу Томе Николића гласнијаи јаснија порука од оне коју Ивица Дачић шаље пуштањем Милошевићевих говора, којима доказује да смо осам година касније „дошли на њихово“.

А на шта смо дошли?

Па, ако слушамо Бориса Тадића који је, правдајући се што позива социјалисте у владу, недавноизјавио да је „у ДС-у, који је водио Зоран Ђинђић, 1993. године постојала идеја о формирању заједничке владе“, рекло би се да Дачић није далеко од истине.

Милошевићеву идеју о заједничкој влади са демократама, иронично, могли би да спроведу у дело управо они који су му „дошли главе“.

Социјалисти су, за разлику од радикала, и пре 15 година били странка са којом су демократе биле спремне да разговарају. Ђинђић је преговарао са Милошевићем, али никада са Шешељем.

Са радикалима се није разговарало ни када нису имали подршку трећине Србије. А поготово не од тада. Са њима владу није правио ни Коштуница док је год имао са било ким другим.

Они су, једноставно, превише „тешки“ за разговоре. Процентуално.

Али, шта да су радикали освојили осам, уместо 29 одсто?

Шта вам се мота по глави?

Покушавате да замислите Србију у којој радикали имају само осам одсто? Не знате одакле би почели?

Па, пробајте прво да замислите демократе у Србији у којој радикали добијају осам одсто. Да ли личе на ове који воде Србију у којој радикали добијају 29 одсто?

А сад се питајте – ко треба да се мења?