Велики и опасни, и мали и безопасни

Нису се Социјалистичка партија Србије и Српска радикална странка, после 2000.године толико промениле да би се у том њиховом преображају нашао сасвим јасан одговор на питање зашто су данас, након мајских избора, они незаобилазан партнер онима који су их у последњих осам година називали странкама старог режима и сврставали их у недемократски блок. Пре ће бити, слажу се политички аналитичари у већини са којима смо разговарали на ту тему, да је теза о њиховом реформисању, пре свега, политички мотивисана, као што је то и разлика која се данас покушава направити између ове две странке, да се, наводно, радикали нису довољно реформисали, а СПС јесте.

– Нити је СПС толико „реформисан”, као што неки данас причају, нити су радикали толико исти, као што опет неки причају – каже Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”. Разлика између ове две партије, које су се, након мајских избора, нашле у различитој позицији – тако да без социјалиста нема нове владе и могу да бирају да ли ће савез правити са блоком окупљеним око Демократске странке или са радикалима и народњацима, а радикали, с друге стране, могу у опозицију или у владу у којој премијер неће бити из њихових редова – више је, према његовим речима, „последица снаге једних и других и реалних интереса који постоје на политичкој сцени, него реформе њихових политичких ставова”.

– Напросто, СРС је исувише велики и јак, у овом тренутку, да би пристао да буде сателит и партнер, нпр. ДС-у, а СПС је довољно мали и безопасан, па може то да буде – сматра Вукадиновић, који у овој чињеници види основни разлог због чега се сада из одређених медијских и политичких кругова заинтересованих за формирање владе која би укључивала ДС и СПС лансира прича о некој дубокој промени и реформи СПС-а и, истовремено, фундаменталној ретроградности радикала, зашта, како тврди, нема никаквог основа.

Наравно, у односу на деведесете године, много тога се променило, не само у СПС-у и СРС-у, него и у читавом друштву. – Променио се и ДС, чак и више него радикали и социјалисти. Ни ДСС није исти, иако је једини од битних странака задржао лидера из деведесетих – наводи Вукадиновић.

Душан Ковачев, међутим, посебно указује на то да је дошло до промене у реторици на политичкој сцени Србије и такође наводи да ни ДС није онакав какав је био крајем деведесетих.

– Они који су у протекло време ратовања били миротворци – како каже овај политички аналитичар – сада покушавају да своју политичку реторику мало надокнаде, да она буде агресивнија, па тако и Демократска странка постаје агресивнија. На другој страни, радикали који су за време ратова били агресивни постају, по њему, реторички већи пацифисти, с изузетком Војислава Шешеља.

На наше подсећање да су посланици СРС, ранијих година били виновници неких ексцеса за скупштинском говорницом, (па је, рецимо, Наташа Јовановић полила водом Наташу Мићић, тадашњу председницу Скупштине), Ковачев каже да је то ипак била „само реторичка агресија”.

– Видите да у Хагу Шешељу не могу да докажу неку битну агресивност, у смислу окупљања великог броја добровољаца – додаје он.

Реформу СРС-а и СПС-а, Миодраг Радојевић, из Института за политичке студије, види, пре свега, у томе што те две партије данас више поштују правила политичке игре. Радикали, рецимо, сада лако признају резултате избора и демократске процедуре. Али, с друге стране, у њиховом речнику и даље, примећује он, има тешких речи и подсећа на недавни иступ Војислава Шешеља о убиству премијера Зорана Ђинђића, када је из Хага поручио да убица заслужује славу Гаврила Принципа.

Да је у реторици радикала, након Шешељевог одласка у Хаг (фебруара 2003. године) дошло до ублажавања „раније ратоборне реторике” мисли и Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука у Београду, који наводи и то да лидер овдашње радикале својим иступима пред Хашким трибуналом повремено доведе у ситуацију да додатно тумаче његове речи и објашњавају шта је заправо хтео да каже. Према његовом виђењу, постоји, међутим, велики јаз између умивених и европеизираних наступа радикала у електронским медијима и њихових теренских кампања за које сматра да су још у реторици деведесетих година.

Док Стојиљковић каже да за разлику од радикала, СПС иде на нову фразеологију, и највише говори о социјалним темама, потискујући као тему однос према претходном режиму, Радојевић истиче да не треба бити сасвим сигуран у то шта се тренутно дешава са СПС-ом. Он подсећа на то да је та партија првих година након промене режима имала једну јако тешку фазу кадровских промена, „у којима су постојали проблеми унутрашњег распада, али и разбијања странке са стране”.

– Сада се чини да се та странка налази у једној фази консолидације, фази за коју не знамо у којем ће правцу отићи – наглашава он и објашњава да у овом тренутку, када им се отвара могућност да се на велика врата врате на политичку сцену, врх те странке покушава да из једне ситуације, на коју није рачунао, а то је да ће бити чинилац који ће одлучивати о томе да ли ћемо имати и какву владу, „извуче максимум политичких поена, не само лукративних”. 

(/slika2)У последње време, неки говоре да је основна разлика између СПС и СРС у њиховим ставовима о Споразуму о стабилизацији и придруживању. Међутим, Вукадиновић каже нити је СРС превише критиковао ССП, као што се представља, а да се ни СПС ништа мање није критички изјашњавао о том споразуму.

Подсећајући на говоре Ивице Дачића приликом усвајања скупштинских резолуција о Косову, као и након проглашења независности Косова, овај наш саговорник истиче да он „не само да не заостаје за Коштуницом и Николићем, већ по много чему чак и предњачи”.

Кад је реч о бирачком телу ових партија, Вукадиновић мисли да је бирачко тело СПС идеолошки круће од бирачког тела радикала, а Стојиљковић указује на то да се после 2000. године број бирача социјалиста смањивао, на основу чега је, с друге стране, број радикала растао, а то, опет, говори о томе да ове две странке имају заједничко бирачко тело.

Да ли се из тога може извући закључак да међу овим партијама ни данас нема неке битније разлике?

Иако су обе странке биле и остале на националним (или националистичким) становиштима, национализам социјалиста није исти као онај који заступају радикали. Национализам је, сматра Стојиљковић, изворно концепт радикала, док су у СПС-у, поготову за време Милошевића, од ових идеја користили само оно што им је било политички употребљиво и на основу чега су могли да владају. „Социјалисти и сам Милошевић нису били аутентично крајње национална позиција, већ су само прагматично, док су владали, преузимали оно што им је било употребљиво. Чињеница је, међутим, да је њихово практично деловање било очајно, ратнохушкачко. С друге стране, радикали су ти који су ишли на причу о ‚великој Србији’ и новим границама”, наглашава наш саговорник.

Када је реч о односу СПС, који за себе у програму каже да је странка демократске левице, и европских странака социјалистичке оријентације, према Стојиљковићевом мишљењу, та странка је досад била на позицији тврде левице, на оној на којој је социјалдемократија у Европи била пре 30 година.

Подсетимо, на мајским изборима СПС је, заједно са Партијом уједињених пензионера и Јединственом Србијом Драгана Марковића Палме, освојио 20 мандата (12 припада социјалистима), а радикали готово четири пута више, тачније 78.

Иако се на први поглед чини нелогичним, управо је тај резултат нешто што СПС тренутно доводи у бољу позицију, јер се због мањег уцењивачког капацитета, мањи партнер лакше позива у коалицију него већи. С тим у вези Вукадиновићеве речи су сликовите: – Једни су велики и опасни, а други су мали и безопасни.

Постоји ту још једна димензија. На њу указује Радојевић, који одговор на питање како су странке бившег режима сада постале прихватљиве некадашњим љутим противницима, налази у односима ДС и ДСС. Кад су заједно, они су „као мачка и пас у истој врећи”. Штавише, њему се разлика између ове две партије сада чини још много уочљивијом, јер је реч о сукобу две јасно нијансиране политичке концепције: једне, која у први план ставља државотворно питање и друге, која у први план ставља грађанина.