Може ли Србија брже напред

Реалан раст бруто домаћег производа (БДП) Србије од седам одсто годишње у последње време се помињао у више наврата. Да то није потекло од Светске банке (СБ), помислили бисмо да је то предизборно обећање. Прво је СБ истакла такву могућност приликом децембарске посете Београду, рекавши да би Србија уз одређене реформе могла остварити стопу раста од седам одсто и тако за десетак година удвостручити свој БДП по становнику. И у посебној студији СБ може се прочитати таква процена, и то за дужи период, по којој би Србија с том стопом раста за двадесет година четвороструко увећала БДП. Председник је приликом представљања програма „Србија 2025”, када је најавио и плате од 900 евра и пензије између 430 и 440 евра на крају 2025. године, такође, помињао процене СБ. Најзад је и министар финансија на Бизнис форуму на Копаонику, ових дана, доста уверено изразио такву могућност и у вези с растом БДП-а и растом плата и пензија до краја 2025. године.

Без обзира на то што је мало вероватан такав раст, погрешно би било да изостане озбиљан осврт на ове процене од стране релевантних економских имена, а још горе да се с иронијом коментаришу ова предвиђања. Напросто зато што су Србији неопходне високе стопе раста, не само да би се приближили развијеним већ зато што се високе стопе раста, законито, остварују на расту продуктивности, већем учешћу скупљег живог рада, науке и иновација у стварању БДП-а, високом извозу и умереном спољнотрговинском дефициту, што није случај с растом који сада постижемо.

Прво питање је да ли је могућ оволики раст у дужем временском периоду. Да је могућ доказало је 13 земаља, већином из Азије, које су, додуше у другачијем светском окружењу, због високог раста током четврт века назване „економским чудом”. Помиње их и економиста Небојша Катић у свом чланку „Да ли је златно доба ипак могуће”, објављеном у „Политици” 3. фебруара 2020. Скоро све те земље карактерише уређена држава с јаким институцијама у којима раде високомотивисани стручни кадрови и у којима постоје јасна правила напредовања и одговорности.

Да ли је то код нас могуће? Зашто не, ако хоћемо. У томе би најмање зависили од других. Уверљивим сигналом да хоћемо такву државу, многе би зауставили да не иду напоље и многе охрабрили да се врате, поготово оне који не одлазе, или нису отишли, искључиво из економских разлога. Парадокс је да нам и негативна чињеница да стартујемо с ниске основице – БДП-а који је, што помиње и СБ, тек 2019. достигао ниво из 1990. године, олакшава више стопе раста.

Али, за такав раст, оцењује СБ, један од кључних услова је снажна подршка финансијског система. Можемо ли рачунати на такву подршку. Сигурно не. Скоро цело банкарство нам је туђе. Тешко да би нашли неког сличног. Кад смо започели распродају банака, одговор на критику је био да не смета туђе власништво над банкама, пошто послују по нашим законима. Бесмислица. Као да се законом уређује интерес банке. А, нажалост, интерес јој је да се уздржи од давања инвестиционих кредита домаћим инвеститорима, поготово ако и сами зазиру од важећег инвестиционог и пословног амбијента, који у старту фаворизује страног инвеститора. Положај тих банака је све повољнији. Све је више фирми у страном власништву које су због знатних погодности у инвестирању и пословању мање ризичне за банке у погледу уредне наплате датих кредита. Уз то, порасла су и примања запослених, па и штедња код банака. С растом примања расте и кредитна способност корисника банкарских кредита. Дакле, банке имају сасвим довољно мање ризичних пласмана и других извора зараде за остварење својих интереса, па је илузорно с те адресе очекивати снажну финансијску подршку домаћих инвестиција.

Други ограничавајући фактор је све мањи број становника који стасава за посао, што уз велику емиграцију узрокује већ претећи мањак радника и стручњака одређених занимања на домаћем тржишту рада. На срећу, уређивањем државе, а тиме и смањивањем емиграције и равномерним регионалним развојем у сваком смислу, овај проблем се може битно ублажити.

Најзад, помогла би и промена модела развоја. Морамо повећати домаће инвестиције, а стране користити само у функцији дизања учинка сопствених ресурса, што подразумева већу штедњу, бољи систем и инвестиционо-пословни амбијент. Нето вредност кумулираних страних инвестиционих улагања (разлика између вредности страних инвестиционих улагања код нас и наших инвестиционих улагања у иностранству увећаних за девизне резерве) сада је близу 90 одсто БДП-а. То значи да расте добит и други приходи из тих улагања који се одливају у иностранство, с тенденцијом да годишњи одливи девиза по том основу премаше годишњи прилив девиза од нових улагања. А то би био озбиљан платнобилансни проблем.

Дакле, може се и мора боље. А то боље подразумева развојну политику коју утврђују и воде државници уз помоћ најбољих кадрова које имамо и овде и, све више, напољу.

Економиста, Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa