Да ли ће дневник постати роман

САВРЕМЕНА ПРОЗА
У једној од верзија последњег интервјуа Чеслава Милоша који кружи Интернетом славни писац изјављује како је на Берклију држао предавања о Достојевском и како зна све његове лажи. "Безмерно је лагао, пре свега самог себе". Уз овај занимљив одговор који је уследио након питања да ли генијалност оправдава, Чеслав Милош ређа још читав низ искрених мисли. На питање зашто је цитирао Томаса Мана и његову мисао да књижевност није позив него проклетство, сече кратко: "Јер је велика мука", да би при крају довео у питање и читаву уметност. "Уметност, уопште, веома је сумњива. И сам сам негде написао: Књижевност је турнир грбаваца".

Да ли због Милоша или не, Ласло Блашковић управо овако насловљава своју најновију књигу која у поднаслову има одредницу – "дневне заповести". Реч је о књизи која је написана у форми дневника на две стотине страна. Ласло Блашковић, да, управо он (!), како ће то већ након првих реченица читаоцу бити јасно, води дневник од недеље 17. децембра 2006. до четвртка 25. јануара 2007. године, пишући највише о Подбари, делу Новог Сада у коме живи, али и о свом приватном и књижевном животу, гласно и јасно помињући имена стварних личности. Читаоци ранијих књига Ласла Блашковића знају да је један од његових најинтересантнијих књижевних поступака свакако онај кад у фикцију уведе јунаке – сме ли се рећи стварне личности – попут Данила Киша или незаобилазног Александра Тишме, ког има и у овом случају, на шта би се морала обратити посебна пажња с обзиром на обимне и (мало је рећи) необичне Тишмине дневнике. У најновијој књизи, описујући своје дане, Ласло Блашковић помиње све редом, најчешће писце из новосадског књижевног живота, али и шире. Поред Киша и Тишме који су сада обрнутим поступком изгледа једини измаштани јунаци с обзиром на то да су са друге стране живота, а којима се нимало случајно у случају овог исписивања реалног придружује и надреалиста Коча Поповић, у дневнику можемо срести Мирослава и Божидара Мандића, Фрању, Владиславу – жену Радослава П., Душка Новаковића, Слободана Тишму, Милорада Павића, Кајтеза, Зубановића и многе друге, уз главног епизодисту Ђорђа Јечинца. Но, главни лик "Турнира грбаваца" заправо је неко сасвим други. Гавра, "тај мање-више смртни јунак", који је живео у пишчевој близини, "мангуп каквих је код нас некада било, ситни шармантни зликовац, чијих се песница још сећају неки вечити младићи". Појава тог мангупа усложњава читаву ствар. Како и зашто?

Своје прилично једноличне дане, без неких великих догађаја – дане који, да будемо искрени, баш и немају много тога да понуде читаоцу – писац (да ли већ овде можемо направити корак напред у фикцију и рећи: "приповедач"!?) испуњава забелешкама о локалном мангупу скицирајући његов животопис. Појава сумњивог типа уноси сумњу и у само питање форме књиге, те би се читалац могао запитати: Ласло, пишеш ли ти то у ствари роман? Иако смо срели читаву галерију познатих нам личности како се то у дневнику већ и дешава, поступак којим Ласло Блашковић у причу уводи Гавру, и начин на који о њему пише, могуће је да превазилази границе дневника. Заправо, ту се књига ломи на два дела: дневнички и (почети а незавршени) романескни, откривајући истовремено и свој главни проблем. Она, како ће нам открити и сам писац на крају, неће успети да постане роман, а све време ћемо, може бити, имати утисак надмоћи романа над дневником – дневником који баш и није најјаче оружје искусног приповедача Ласла Блашковића. Дневнички део тек је на тренутке исписан пробраним језиком и духовит, нешто чешће зачињен политичко-литерарно-историјским пикантеријама које пробуде и заголицају читаоца (Тито, Коча, Пеко, Киш, Тишма и те ствари), да би исти тај читалац поново утонуо у неке баналне описе свакодневице и успавао се док писац гледа погубљење Садама Хусеина, размишља, описује нам како има температуру или казује шта ради у редакцији, те успут закључује како Александар Тишма у телевизијским интервјуима лоше говори (!?), штавише "не звучи никако", уз још многе сличне слабе – чак врло слабе – дневничке тренутке, на које ће се у појединим тренуцима критички обрушити и сам писац. Али, како ипак гомила фељтонистичке записе о Гаври, те полако на том терену иде ка неком већем заплету, уз све видљивије кошкање са слабим дневником, очекује се некакав бум и исти се на сву срећу за ову књигу догађа у среду, 24. јануара 2007. године, на гробљу, пазите: 40. дана дневника. На гробљу откривамо да је пре тих већ поменутих четрдесет дана, таман када је Ласло Блашковић почео да пише нови роман, Богдан А. Поповић, уредник "Књижевности", позвао овог писца да за његов часопис напише дневник. Сад су се срели на гробљу, на једној сахрани, прошло је шест недеља, помислих: сусрели су се баш када је душа главног јунака ненаписаног покојног романа отишла на небо, те уредник Поповић пита Блашковића шта је са текстом. "Готово је, Богдане", рећи ће Блашковић. "Све ћу вам послати, чим седнем за рачунар. Можемо бити спокојни."

Тад ће се писац сасвим обрушити на дневник и запитати се није ли време да заврши ту "дневничку биопсију". "Пажљиво сам саслушао све те неразумљиве дневне заповести. Хоће ли се после четрдесет ноћи смирити покојников дух?" Разрешавајући дилему писац јасно закључује: "Видим да неће бити ништа ни од романа о Гаври". Ту ће нам коначно бити јасна та добро замишљена, интелигентна, али не баш сасвим добро и прецизно изведена постмодернистичка игра Ласла Блашковића на коју смо сви од почетка сумњали. Испашће да смо добили роман о Гаври иако од њега ништа неће бити, али и дневник о томе како може да пропадне писање једног романа. Да пропадне, јер је велика мука, како рече Чеслав Милош.