Вилиам Хантер победио тифус у Србији

У време Великог рата, крајем 1914. године Србија се суочила са епидемијом пегавог тифуса. Центар епидемије било је Ваљево, у коме су на улицама биле хиљаде избеглица, заробљеника, војника, рањених, болесних и здравих, стварајући тако погодно тло за ширење заразе. Дневно је умирало од 50 до 100 болесника. По неким проценама, за шест месеци преминуло је више од 150.000 људи.

С обзиром да је пегави тифус угрожавао целу Србију, српска влада се у фебруару 1915. године обратила за помоћ савезницима, пре свих Француској и Енглеској. Поред њих, у Ваљево су стигле и медицинске екипе, лекари и болничари добровољци, из Шкотске, Русије и САД. Енглеску мисију са 25 чланова предводио је Вилиам Хантер, лекар консултант и пуковник Британске источне команде у Првом светском рату. Свој долазак и обилазак Србије, возом од Ниша до Крагујевца, др Хантер је описао у својој књизи „Епидемија пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1915”, објављеној 1920, године:

 „Гомиле сељака у бундама од овчијег крзна, идеалном станишту за безбројне ваши, тискају се да уђу у композицију. Вагони воза заударали су на јак мирис нафталина и камфора који су узалудно коришћени у покушају да се сузбије зараза. Целокупна железничка мрежа је деловала као заразна река која преноси заразу уздуж и попреко по целој земљи, од војних области ка цивилним областима и обрнуто”.

На основу тих сазнања и чињенице да се тифус лако и брзо преноси са човека на човека, Хантер је српској влади 8. марта 1915. године предложио мере за спречавање даљег ширења и санацију епидемије пегавог тифуса. Прва мера односила се на дезинфекцију и дезинсекцију, применом металних буради (или дрвена са металним дном) у којима су се откувавала одела, рубље и постељина оболелих, али и целокупног становништва и припадника војске. Овај изум епидемиолога потпуковника др Стамера касније је назван „српско буре”.

Друга мера захтевала је ограничено и строго контролисано кретање војске и становништва, посебно железницом. Вршена је контрола свих путника како би се установило да ли су болесни или вашљиви. Сви сумњиви су издвајани, и даље су праћени, а вашљивима је вршена депедикулација и тек тада дозвољавано путовање. Следећа мера односила се на привремено обустављање целокупног железничког саобраћаја и оснивање карантинских и дезинфекционих станица на железници. Сви возови, осим службених, нису саобраћали од 16. марта до 16. априла 1915. године. Четврта и последња мера односила се на забрану посете оболелима у болницама.

Ове мере веома брзо дале су добре резултате. Већ крајем марта 1915. године дошло је до благог пада броја оболелих. У мају су регистровани ретки случајеви обољења, а средином јуна 1915. године епидемија пегавог тифуса у Србији је савладана.

Јован Поповић,
Ваљево