Прозор с погледом

Двадесет година је прошло од ретроспективне изложбе Војислава Воја Станића (1924) приређене у Галерији Српске академије наука и уметности, а пет деценија од његове прве изложбе одржане у УЛУС-овој галерији у Београду. Станићева успешна сликарска каријера везује се за другу половину 20. века, његово дело је историзовано, библиографија је значајна, било је тема дипломског рада на Филозофском факултету у Београду, публиковане су монографије…

И, мада је учешће на референтним изложбама као што је Бијенале у Венецији упадљива позиција у уметничкој биографији, закаснело представљање Воја Станића у нашем Павиљону 1997. године није имало непосредан (ни судбински) утицај на већ утврђени ток његове уметности и позиције. По правилу, Станићеве изложбе изазивају интересовање шире јавности, без обзира да ли је камерна поставка уљаних слика на новинском папиру или трајнији медиј, уље на платну.

Настављајући са концептом изложби без великог ризика, у Галерији РТС-а представљене су слике Воја Станића, позајмљене из приватних колекција; пре свега, на тај начин се афирмише респектабилна институција колекционарства али и сликарев професионализам и омиљеност у том свету. Избор од тридесет слика обухвата три деценије рада у којем континуитет маштара интроспективног духа анулира стваралачке тензије или видљиве падове.

Војо Станић припада ствараоцима чије се дело везује за одређене топониме (најчешће завичајне), способних да у локалном препознају универзално. Осећање припадности, узајамне упућености и потребе за сталним обнављањем везе са малим приморским градом код њега се развило у лепоту и дељење заједничког живота и судбине. Станићево, готово непресушно инспиративно, исходиште лежи у медитеранској атмосфери Херцег Новог, града његове младости и зрелог доба. Цена ове верности је живот ван великог уметничког центра; али, она је у овом случају искоришћена као прилика за потпуну посвећеност властитим идејама, што себи могу да приуште, без озбиљнијих последица, само праве космополите. У сваком случају, везивањем за ово поднебље Станић је изградио поетику сопственог дела не марећи претерано за дух уметничких идеја времена, убрзане историјске процесе, и сам уверен да је „на неки начин савремена уметност иста као и прошла само је изражена на начин који је у моди”.

Вероватно у овом Станићевом убеђењу, које је интегрисано у његово дело, треба тражити корене одушевљења бројгеловско-бошовским фантазмагоријама, а у такмичењу са бесконачним ехом борхесовско-фелинијевских парабола. Наиме, у стваралачким лагумима поменутих личности он је осетио сродност са сопственим виђењем света и садржајним одредницама своје ведре васељене и њене пустоши у којој ништа није немогуће. Ова својеврсна хроника о људима и догађајима, попут фрагмента приче о загонетки постојања, нарасла је до необичне митологије медитеранског поднебља у којој се преплићу елементи реалног и надреалног, парадокса и црнохуморног, искошене веселости и опсесивности, инверзног и аналогног, ведре ругалице и сетног дијалога, савременог и историјског, локалног и општег.

Станић прича ведрином човека који ужива док ради, а ово казивање ишчитавамо са позорнице сачињене од кулиса препознатљивог градског амбијента – архитектуре, мора, бродова, планина и актера у костимима савременика или без њих. Сентенца „Човеков лик је врхунски мотив сликарства и уметности” указује на Станићев идеал.

Његови протагонисти доведени су до апсурдних ситуација у којима се смењују тренуци љубави, усамљености, жудње, заблуде и радозналости.

У симултаним временским сегментима и померањем угла гледања, он у једном тренутку, као метафору о спором отицању времена, фокусира краткотрајну опуштеност и веселост да бисмо, већ у следећем, осетили ледену тишину и сетни мир. Овакав поступак повукао је за собом и уношење мноштва детаља који повећавају сценичност призора приближавајући се границама литерарног. У атмосфери одређених стања његова усамљена фигура жуди за егзистенцијалним привилегијама, а на станићевском Парнасу она се забавља у хуморно-воајерским ситуацијама, у разуђеном свету готово детиње маште и остављеној наивности као залогу. Да ли намерно?...

Прича, дијалог који се могу ишчитавати, али и догрђивати, највише истичу доброту, а рајски вртови у којима су све жеље испуњене асоцирају на кадрове сценарија, који може бити и добар синопсис за другу медијску форму.

Поетика Станићевог дела одолела је изазовима времена, његовим менама и измима; развијало се по једноставном, аутентичним и утврђеном систему заснованом на логици сопствене унутрашње нужности, а у његовој чврстој и хомогеној целини није остављено места за велике недоумице, стилске и естетске промене. И радови из приватних колекција подвлаче издвојеност и усамљеност уметничке појаве Воја Станића.