Моја кућа је у Србији

Срби на Косову и Метохији угрожени су не само од вируса корона већ и од приштинских власти, каже француски хуманитарац и оснивач организације „Солидарност за Косово” Арно Гујон за „Политику”. Истиче да ће с хуманитарним радом наставити и у овим тешким временима и да не одустаје од помагања Срба у покрајини.

Многи Срби из дијаспоре вратили су се у Србију због пандемије, да ли сте и ви помислили да се вратите у Француску?

Свако иде тамо где припада и где се осећа најсигурније. Многи Французи и западњаци из Београда су такође брже-боље спаковали кофере и вратили се својим кућама чим је почела криза. Моја кућа је овде у Србији и зато сам остао, иако су ми многи саветовали да одем одавде. Србија је сада моја земља и нисам ни размишљао о одласку из Србије због кризе кроз коју тренутно пролазимо. Кад сам одлучио да дођем да живим у Србији 2012. знао сам да живот неће увек бити ружичаст, да ћу се суочавати са великим изазовима и као човек и као странац, али сам знао да желим са Србима да делим и добро и зло. После осам година живота овде, осећам се равноправним грађанином Републике Србије и почаствованим припадником српског народа.

Где се налазите тренутно?

Ми се тренутно налазимо у Брасини, код Малог Зворника. То је село где се родио отац моје супруге, Милојко Гајић, и где имамо на располагању кућу са окућницом. Моје две ћерке, Милена и Ирена, најсрећније су откада смо овде. Сваког јутра сакупљају јаја из кокошињца стрине Нере, хране козе и јариће и онда се по цео дан играју у дворишту. Супруга Ивана чува децу и спрема укусна српска јела, а и понеки француски специјалитет попут гратен дофиноа, типичног јела из мог краја код Гренобла. С моје стране, радим пуном паром. Успео сам да претворим један део летње кухиње у канцеларију. Имам приступ интернету преко мобилног и у непрестаном сам контакту са Србима на Косову и Метохији и са волонтерима наше хуманитарне организације у Француској. Наше активности не смеју да стану упркос кризи.

Стање на КиМ због вируса корона све је комплексније...

Срби у енклавама се плаше доласка вируса јер знају да је здравствени систем у енклавама у знатно лошијем стању него у централној Србији. Питају се и како би се односио косовски здравствени систем према српским пацијентима у случају епидемије, поготову кад би требало, као у Италији, да се бира ко ће добити лечење, а ко не. Одговор је, нажалост, у питању.

Какав је положај Срба у енклавама?

Њихова се права, слободе и достојанство крше у срамној тишини многих у свету. Они живе у некој врсти изолације већ 20 година. У Ораховцу, на пример, Срби и Роми живе у две мале уличице из којих углавном не излазе. Често су на мети екстремиста који им бацају камење, псују их или плаше. Са кризом проузрокованом вирусом корона они су сада двоструко угрожени, јер се обим донација драстично смањио и њихове потребе су још веће него раније. Народне кухиње „Мајка девет Југовића”, са којима тесно сарађујемо, јавиле су да је број корисника порастао због кризе. Зато не смемо да заборавимо Србе на Косову и Метохији јер они имају само нас.

На који начин помажете Србима?

Покренули смо велику кампању на француском, енглеском и српском језику са циљем да окупимо што већи број људи добре воље који желе да шаљу донације. Наш први циљ је био да скупимо 35.000 евра за пластенике и то смо успели после 10 дана интензивног рада. Један пластеник од 550 евра омогућава једној петочланој породици да произведе довољно поврћа за целу годину. Ако помажемо данас Србима на Космету, они неће гладовати за шест или седам месеци. Ми настављамо с прикупљањем помоћи за остале најприоритетније пројекте у области пољопривреде који се тичу куповине трактора и осталих неопходних машина за рад. Људи на Косову не траже милостињу већ само могућност да раде и достојанствено живе од свог рада. Ми нећемо престати да им помажемо у том настојању.