Вирус ћемо некако савладати, а предрасуде никада

Најлакше је критиковати оне који раде, посебно у околностима пандемије. Већина нас до пре две седмице вероватно није чула за проф. др Дарију Кисић Тепавчевић, заменицу директорке Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”. Већ прво појављивање у медијима поводом проглашења епидемије ковида у Србији изазвало је подсмешљиве реакције. Као да од свега што нас је тренутно задесило патријархалној Србији највише смета што нас кроз тај немили процес води – поред осталих – и једна шармантна женска „рука”. Додуше, рука једне жене заводљивог изгледа, којој ни вирус корона ни брига за јавно здравље нису послужили као изговор да се на конференцијама за штампу појављује неуредног изгледа. Једнако су ми неприкладни и коментари да др Горан Стаменковић изгледа као „столар” или „помоћни радник”, иако мислим да је степен изражене деградације који га прати нешто мањи.

Шта можемо да научимо из малтене „линч ситуације” којој је др Кисић Тепавчевић изложена (при чему су најгори изливи мизогиније и сексистички говор на „Твитеру”)? По мом суду, два су феномена који муче наше друштво. Први се генерично може означити као однос према женама које су успеле на свим фронтовима, градећи фини баланс између породице и каријере. Да је ових дана Србија била принуђена да слуша и гледа докторку са идентичним референцама и искуством у епидемиолошким питањима, али која је питање свог изгледа подредила науци и каријери, свега овога не би било. Др Кисић Тепавчевић је „иритирала” део српске популације управо зато што је у време епидемије стигла „чак и да се исфенира”, да се пристојно обуче, да истакне оно лепо на себи, а да нам уз све то и „соли памет”.

Оно што мене као жену са Универзитета заправо највише тангира јесте очекивање које већина врло отворено показује према нама, а то је да научни рад и посвећеност каријери нужно значе да једва стижете да задовољавате базичне хигијенске потребе. И да по дефиницији треба да будете запуштене, да вам промичу водећи модни и остали трендови. Ако сте већ „научница”, „жена од каријере” – што ће рећи најбоље познајете одређену област – нормално је да заостајете бар кад је реч о изгледу. Комплет није пожељан, нарочито ако сте жена.

Други проблем нашег друштва је одсуство солидарности. Искрено, то је била примарна побуда писања овог прилога, не да „одбраним” др Кисић Тепавчевић. Солидарност на свим пољима изостаје: однос према комшијама; однос политичке врхушке према нашим кућним љубимцима; однос према деци коју затрпавају образовним садржајима који се понављају, а од наставника и учитеља очекују да томе додају и домаће задатке, итд. Као да у Србији тренутно имамо иједан други приоритет, осим да сачувамо здравље. И то не само од короне, већ и психичко здравље, јер последице ове изолације тек ће се осетити, не само по привреду, већ и по психу већине. Мене лично највише боли одсуство женске солидарности у случају др Кисић Тепавчевић. Као неко ко је васпитаван по женском принципу, да подржава друге жене, да се не бави њиховим манама, већ да слави њихове врлине, осећам велику љутњу према женама које критикују др Кисић Тепавчевић. Ма колико да не делите њен укус кад је реч о одевању или шминкању, зар је неопходно да се баци сенка на све што је током претходних 20 година остварила, а да се у први план стави прича о деколтеу и фризури?

Уместо да свој интернет пакет трошите на „гуглање” др Кисић Тепавчевић како бисте јој нашли још неки недостатак који ћете одмах злурадо поделити са пратиоцима на друштвеним мрежама, упослите се и искористите карантин за рад на себи. Радите на себи, али не само у смислу професионалног усавршавања, већ и на битнијем делу своје личности – а то је оно што ја зовем женски ДНК. Без тога ми жене никада нећемо направити кључни корак у својој еманципацији. И неће нас Балкан, мушки шефови, нити било који други фактор ограничења зауставити у нашим намерама да освојимо свет. Једино саме себе лимитирамо, а најгоре се односимо према свом полу када настојимо да достигнуће једне жене – евидентно признате у својој струци и врло често на респектабилан начин од колега мушкараца – деградирамо позивајући се на то да ли је шминку прилагодила прилици, колико пута се пресвукла у току дана, итд.

Као мајка две девојчице (од 12 и девет година) осећам моралну обавезу да све ово кажем. Дакле, др Кисић Тепавчевић је својом појавом и стручношћу забринула наше суграђане можда више од вируса о којем нас извештава. Јер, тај вирус некако ћемо и савладати. Уз помоћ ње и других стручњака. Али, предрасуде вероватно никада.

Ванредни професор Правног факултета у Београду
 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa