Положај Срба у Босни и Херцеговини

Срби у Босни и Херцеговини, који чине најбројнију српску заједницу у окружењу, суочавају се са две основне групе проблема – покушајима ревизије Дејтонског споразума и непоштовањем њихових права у Федерацији БиХ. Окосницу стремљења ка измени Дејтонског споразума и изградњи унитарне државе, без ентитета, чини Странка демократске акције, која је у својој Програмској декларацији, усвојеној на конгресу 14. септембра 2019, као примарни циљ означила усвајање устава којим би Република Босна и Херцеговина била централизована, са државним, регионалним и локалним нивоом власти, са босанским језиком као заједничким идентитетом свих грађана, са врховним судом БиХ итд. Оваква настојања подржана су и активностима високих представника за БиХ, чијим су одлукама, уз коришћење тзв. бонских овлашћења, 83 надлежности које су Дејтонским споразумом припале Републици Српској пренете на ниво БиХ.

Последњи пример таквог деловања је одлука Уставног суда Босне и Херцеговине, донета почетком фебруара 2020, којом је Републици Српској оспорено право да уређује власништво над пољопривредним земљиштем на својој територији (83.000 хектара), које се ставља под управу и контролу заједничких институција БиХ. Тиме се нарушава структура и расподела територија међу ентитетима предвиђена Дејтонским споразумом, према којем 49 одсто припада Републици Српској, а 51 одсто Федерацији БиХ. Након наведене одлуке, Републикa Српскa je, уз подршку ХДЗ-а Босне и Херцеговине, поднела предлог закона о Уставном суду према којем би троје страних судија, које бира председник Европског суда за људска права, било замењено домаћим судијама који представљају сва три конститутивна народа.

С друге стране, Дејтонски споразум се не примењује у оном делу који се односи на људска права, на шта указује крајње неповољан положај Срба у Федерацији БиХ. Иако су према Уставу, који је саставни део Дејтонског споразума, Срби у БиХ конститутиван народ, равноправан са бошњачким и хрватским народом – сходно чему се у члану 2 Устава наводи да ће „Босна и Херцеговина и оба ентитета осигурати највећи ниво међународно признатих људских права” и недискриминације на националној основи – положај Срба у ФБиХ (око 56.500 или 2,55 одсто, према последњем попису из 2013. године) веома је тежак. У односу према Србима не поштују се уставне и законске одредбе, крше се њихова људска и национална права, укључујући право на запошљавање у јавном сектору, ускраћују се средства за српске организације и удружења, Срби су суочени с вербалним претњама и физичким нападима на живот и имовину... Општине Дрвар, Гламоч и Босански Петровац, са апсолутном српском већином, и Грахово са релативном, занемарене су и од кантоналних и од федералних власти, што има за последицу постепени нестанак српских насеља. А положај Срба још је тежи у срединама у којима су у мањини.

У појединим местима која припадници српског народа настањују нема воде, електричне енергије, путне инфраструктуре, низак је ниво здравствене заштите. Срби не остварују право на образовање на матерњем језику, на учење српског језика и ћирилице, немају уџбенике на српском језику, не поштује се српски културни и верски идентитет... За формирање српског одељења у школама потребно је најмање 18 ученика, што је за депопулисана насеља неосновано велики број. Међутим, настава на српском језику изостаје и тамо где су формално испуњени услови за њено одржавање, као што је, на пример, у основној школи у општини Гламоч, где трећину ученика чине припадници српске националности.

Тешкоће Срба у ФБиХ видљиве су и кад је реч о избеглицама и расељеним лицима. Иако се у Анексу 7 Дејтонског споразума наводи да они имају право на повраћај имовине, односно на компензацију за имовину која им се не може вратити, да ће се обезбедити помоћ за њихов повратак, без обзира на етничко порекло, те да повратници неће бити дискриминисани, питање повратка имовине протераних Срба са више од 50.000 стамбених јединица и даље је нерешено. Додатно забрињавају најаве кантоналних власти о могућности премештања миграната у повратничка подручја.

Република Србија, као потписник и гарант Дејтонског споразума, подржава његово очување у изворном облику, што значи и целовитост дејтонске Босне и Херцеговине. Тиме подржава Републику Српску, с којом остварује значајан ниво сарадње на основу Споразума о специјалним паралелним односима, пружа јој финансијску помоћ, одржавају се заједничке седнице владе... Кад је реч о Србима у ФБиХ, наше надлежне институције требало би да питање побољшања њиховог положаја држе стално актуелним у билатералном дијалогу.

Амбасадор у пензији
Српски спољнополитички круг

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa