Смех је лек

Последњих седмица цео свет је у ванредном стању, суочен с опасном пандемијом вируса корона. Сваког дана објављују се нови, све већи бројеви оболелих и преминулих. У таквој ситуацији, суочени с непрестаним забрињавајућим и невеселим вестима, многи људи су у моралној дилеми – да ли је време да се причају вицеви, осмишљавају шале, пишу афоризми, објављују хумористичко-сатиричне рубрике...

Можда нам може помоћи искуство из прошлости, које показује да, упркос највећим трагедијама које су погађале поједине државе, делове света, па и цео свет, људски дух никада није замирао и да су се увек испредале различите хумористичке форме. Заправо, то је био начин људске одбране од смрти, зла, страха и неизвесности.

Само здрав човек се смеје. Не поручује без разлога српска изрека да је „смех лек”, што је и научно доказно. Смех, тврде лекари, подмлађује срце и мозак, смањује бол, лечи стрес, јача крвне судове, повећава одбрамбену моћ организма, поправља циркулацију... Значај смеха је огроман и на менталном плану, јер чисти организам од пакости, зависти и егоизма. Велики румунско-француски драмски писац Ежен Јонеско написао је да нам „само комично може дати снагу да издржимо трагедију постојања”. Слично је размишљао и пољски афористичар светског гласа Станислав Јежи Лец: „Смех одражава трагизам епохе”.

И српска историја препуна је примера тријумфа живота над смрћу, посебно коришћењем хумора као средства да се преживи и сачувају присебан дух и бистра глава. Током дуготрајне османске окупације, наш народ је створио бројне шаљиве приче, посебно о Ери, који је у свакој ситуацији успевао да надмудри турске кадије и бегове. Хумор је и у време Великог рата коришћен у комуникацији са становништвом у свим расположивим медијима тога доба: карикатурама, плакатима, часописима и разгледницама, о чему сведочи изложба „Рат и хумор 1914–1918”, коју је крајем прошле године приредио београдски Институт за историју оглашавања.

У Оснабрику, једном од највећих заробљеничких логора у Другом светском рату, заточени српски официри покренули су у априлу 1944. године хумористичко-сатирични часопис „Логорски јеж”, који је био наставак предратног „Ошишаног јежа”. Грађански рат у Југославији (1991–1995) посебно је инспирисао српске афористичаре, те је тада Слободан Симић записао: „Цео свет зна за Југославију. Рат је био добар маркетиншки потез.” Током тромесечног бомбардовања наше земље 1999. године настало је на хиљаде веома успелих и духовитих графита, попут оних када је срушен најмодернији амерички војни авион Ф-117, познат као „ноћни соко”: „Извините, нисмо знали да је невидљив” и „Да ли ви то нас гађате бомбама или авионима?”.

И у време актуелне пошасти наши људи показују невероватно висок ниво духовитости, позитивног размишљања, животне воље и оптимизма. Показало се још једном да оно што штети телу – користи духу. Огледа се то и кроз шале, анегдоте, афоризме, видео-клипове, карикатуре, епиграме, колаже, фото-монтаже и пародије који колају сајбер простором и преносе се модерним електронским средствима комуникације. Доминантне теме анонимног вербалног хуморног изражавања су: изолација („Није лоша ова кућна изолација. Само нека ми неко објасни како у једном паковању пиринча има 2.639 зрна, а у другом 2.784.”); заштитне маске (Човек с маском на лицу поручује: „Боље да сад изгледам као доктор, него после као пацијент.”); стварање залиха („Момак са залихама уља, брашна и тестенине упознао би девојку са залихама сапуна и тоалет-папира.”); школа преко телевизије („Редар, ко није присутан?” „Сви смо, сем Кристине. Њој не ради телевизор.”); рад од куће („Откад радим од куће, стално остајем прековремено.”); дезинфекциона средства („Да ли ће саобраћајна полиција бити толерантна према нама који се дезинфикујемо алкохолом?”); шетање кућних љубимаца („Учим мачку да лаје, па да је водим у шетњу.”)...

Кад прође све што нас сада толико брине и оптерећује, памтићемо и најуспелије шале и време пандемије описивати и вицевима, јер мислим да је у праву чешко-немачки афористичар Габријел Лауб, који нам је оставио мисао: „Постоје тако добре политиколошке, социолошке и психолошке књиге које на шест стотина страна кажу колико један добар виц.”

Књижевник и посланик у скупштини Србије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa