Цена нафте у доба пандемије

На седници ОПЕК-а и ОПЕК-а плус 6. марта 2020. није постигнут споразум о смањењу производње нафте како би се повећала њена цена. Русија није прихватила ултиматум Саудијске Арабије да сноси највећи терет тог смањења. Као одговор на то, Саудијска Арабија (у лоше одиграној партији покера с Русијом) отворила је славине, па су цене нафте пале са 60 долара по барелу у 2019. на 34 долара средином марта 2020. Пошто су САД том ценом највише погођене, уз панично посредовање Трампа између Саудијске Арабије и Русије, 9. априла је одржана друга седница оба ОПЕК-а, а дан касније са Г-20. Лош компромис је постигнут тако да ће Саудијска Арабија и Русија сносити 50 одсто укупног смањења од десет милиона барела дневно до половине 2020, а остало друге земље. Међутим, то смањење није довољно, па се цена нафте типа „брент” сада спустила на 27 долара по барелу.

Камен спотицања међу произвођачима тиче се утврђивања квота производње нафте за сваку земљу. До тих квота није лако доћи. Све земље о којиме је реч имају изразито неједнаке резерве и квалитет нафте, различиту исцрпивост резерви и доступност резервама нафте, па тиме и различите трошкове производње, као и различит географски и геополитички положај. То одређује преговарачку моћ сваке земље. Свакако, у условима стабилне глобалне тражње ти проблеми се лакше решавају. Међутим, када дође до оштрог пада глобалне тражње за нафтом тада договор о тим квотама постаје крајње тежак и климав.

Наиме, земље Персијског залива, односно њихове компаније, имају најниже трошкове производње и најбољи квалитет сирове нафте, повољну локацију... Саудијска Арабија може поднети цену нафте од 10 до 20 долара по барелу. И Русија је у релативно повољној позицији. Међутим, остале земље не могу поднети ту цену. САД јесу (поред Саудијске Арабије и Русије) највећи произвођач нафте у свету са 13,1 милион барела дневно захваљујући технологији „фрековања” у добијању нафте. Али, поједине нафтне компаније САД (због трошкова нове технологије и са дуговима од 120 милијарди долара) иду у губитке када је цена нафте нижа од 40 долара. Тако се рат Саудијске Арабије против Русије путем квота и цена нафте окреће у рат против САД.

Треба истаћи да су земље Персијског залива, посебно Саудијска Арабија, па и Русија до сада подносиле највећи терет прилагођавања – највише су смањивале властиту производњу нафте, а тиме и приходе како би пад цена нафте био мањи. Сада је ковид 19 те проблеме заоштрио кроз драстичан пад цена, стварајући панику и драму на тржишту нафте. Главни невољни протагонисти те драме око квота у производњи нафте су САД и Саудијска Арабија, уз асистенцију већине земаља Залива и Русије. У чему је проблем? Никсонова администрација је 1969. понудила Саудијској Арабији и земљама Залива војну безбедност (уз продају оружја) у замену за приступ њиховим резервама нафте. Како сада Саудијска Арабија и неке земље Залива да воде рат квотама и ценама нафте против САД када су савезници и када се налазе у војном загрљају САД?

Али, ако оне то за сада не могу, помоћ може стићи с друге стране. Ту су земље произвођачи нафте на које САД не могу вршити ни снажан ни директан притисак, као што су Русија, Норвешка, Канада, Бразил и Мексико, од којих се већина залаже за већи утицај тржишта у одређивању квота. Када те земље повећају производњу нафте изнад нереално наметнутих квота, тада би то могле да следе Саудијска Арабија и земље Залива. На један или други начин Саудијска Арабија ће морати да повећава производњу нафте (без обзира на утврђену квоту) уколико не жели да јој резерве нафте трајно остану под земљом или не пропадне већ одмакли план диверзификације привредне структуре, у којој судбина економије неће зависити само од нафте. Свакако да није лако предвидети како ће Трамп реаговати на драматичан пад цена нафте који ће сигурно потопити велики број нафтних компанија САД (и не само САД) уколико им помоћ не стигне са разних страна. Ти проблеми неће се лако решити пријатељским убеђивањем са чланицама или нечланицама оба ОПЕК-а. У већ готово извесној дубокој рецесији у САД и у свету, потапање или својинска промена тако значајне индустрије САД могли би да прелију чашу, што би сигурно имало глобалне економске и геополитичке импликације.

Да ствари буду још теже, ковид 19 је убрзао већ присутан тренд смањења тражње за сировом нафтом од 2012. и гомилање залиха у 2019. и у 2020. Нафта ће још дуго остати важан енергетски ресурс. Међутим, ни САД ни Трамп не могу зауставити све ефикасније коришћење енергије из фосилних горива, покрете „зелених” свуда у свету за супституцију енергије из фосилних горива обновљивим видовима енергије, све већу производњу електричних возила на бази батерија, па чак и веће коришћење сигурнијих и мањих нуклеарних електрана. Штавише, уколико би оба ОПЕК-а, на челу с Трампом, успела да врате цену нафте изнад 40 долара по барелу, то би сигурно убрзало процес супституције нафте. И што је још горе, то би додатно успорило опоравак глобалне економије, што би им се вратило као бумеранг.

Др економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa