У мрежи короне

Земунска болница је смештена у лепом старом здању у Земунском парку, у којем, међутим, од почетка епидемије влада атмосфера налик филмовима научне фантастике. У болесничким постељама и на респираторима налазе се заражени пацијенти о којима се у јавности говори као о статистичким подацима, њима се баве лекари, медицинске сестре, техничари и остало медицинско особље под скафандерима, маскама, пластичним наочарима и визирима. Личе на прерасле телетабисе или на дизајниране андроиде. Све може изгледати као призор безнадежне дистопијске отуђености, али је заправо, из перспективе заражених и излечених, све супротно од тога – новооткривено искуство људскости која прелази физичке препреке неопходне у заштити од вируса.

Од почетка се претпостављало да ће медицинари и њихове породице бити међу угроженима, али како је то једна од основних претпоставки струке, ни они ни породице нису о томе много размишљали. Мало по мало, статистика је стигла до више од 600 случајева, плус чланови породица. У том својству смо супруг лекар и ја доспели у Земунску болницу, коју је он до тог тренутка познавао као колега из другог КБЦ, а ја као зграду из парка, с ауром традиције земунског карантина, где су се лекари у 18. веку борили против куге на размеђи Истока и Запада.

Најпре смо се суочили са злокобном природом ковида 19 када је смрт од короне за нас добила име и презиме. Једна од првих жртава био је наш пријатељ, здрав човек од једва педесет година. Данима нисмо долазили к себи. У сумрак, 10. априла, у Дому здравља у Земуну, и сами смо постали два броја из статистике. Са брисевима позитивним на ковид 19, с упалом плућа, високом температуром и тешком исцрпљеношћу, примљени смо у Земунску болницу. Задобили смо поглед на свет оболелих, сличан дечјем, за који „нема лажи нема преваре”. Одједном вам се изоштри слика света и сопственог живота, постане вам јасно шта је заиста битно. Најближи су нам у свему помагали, син је преузео све породичне обавезе, пријатељи су нас бодрили, а о нама, као и о стотинама других оболелих, пожртвовано су бринули професионалци из древне болнице.

Сама болест доноси велики осећај немоћи, а терапија се надовеже као љути лек за љуту рану, додатно мучећи организам. Првих дана буде заиста страшно. Сви су, међутим, били солидарни. Нас је у ток болести упућивала сапатница која је кроз све већ била прошла. Великодушна млада жена што је једне хладне ноћи, не трепнувши, своје ћебе уступила болесници којој је било теже. Потом смо сазнали причу њеног вршњака: супруга се заразила короном у породилишту, дошла кући с бебом, заразила старије дете, мајку и мужа, мајка је хоспитализована на Звездари, муж у Земуну. У једном кревету – средовечан мушкарац из Ћуприје кога је заразила мајка, што се, пак, заразила на дијализи... Тако нас је корона уплитала у своје мреже.

С друге стране су били лекари, на челу с главним инфектологом, медицинске сестре, техничари, спремачице, сервирке... Сви посвећени, брижни, усредсређени на свој посао, озбиљни и смерни, са осећањем за туђу муку. „Статистички подаци” осећали су се као збринути рањеници из најпотреснијих филмова. Ни наслутити се нису могли упливи каријеризма, амбиције или других интереса, који неким лекарима нису страни. Сви су се понашали као да су нетом, из душе, положили Хипократову заклетву.

Дописивали смо се с пријатељима из западних земаља. Неки су нашег порекла, неки странци, неки лекари, неки нису. Сви су коментарисали остатке социјалистичких стандарда у нашем здравственом систему, који су се сада добро показали. Иако сам тога одувек неодређено била свесна, из највеће близине, одједном ми је нешто постало јасно: медицина је скупа, машине и лекови су скупи, као и болнички смештај и храна, и овде и на Западу; код нас, међутим, најмање кошта оно што је на Западу најскупље, а то су људи, знање, вештине и пожртвованост лекара, медицинских сестара и техничара. Не постоји довољно снажан, довољно топао и довољно дугачак аплауз којим се њихов труд у опасним и замршеним мрежама короне може похвалити и поздравити.

Професор Филолошког факултета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa