Аларм на узбуну

У Хрватској већ дуље вријеме на узбуну звони аларм бројних новинара, струковних удруга, али и иноземних стручњака који упозоравају да стање у хрватским медијима, прије свега новинарске слободе и положај новинара не одговарају позицији земље која се свим силама труди бити први сљедећи кандидат за улазак у Еуропску унију.

Хрватска се ове године, према љествици америчке невладине организације Freedom House, међу 200 земаља, сврстала на 78. мјесто, заједно, примјерице с Индијом или Боцваном! Другим ријечима, Хрватска се сматра државом с дјеломично слободним медијима, и даље је непријепоран утјецај политике, али и све већи и једнако опасан интерес крупног капитала и оглашивача.

У добром дијелу хрватског тиска већ се размјерно дуго напросто не може прочитати ниједан текст који би колидирао с пословањем твртки у власништву Ивице Тодорића, хрватског бизнисмена у експанзији, који је недавно проглашен и једним од најбогатијих људи на свијету. Притиснути егзистенцијалним разлозима, особито у фази опћег поскупљења живота, горива, хране, комуналија, новинари се све више навикавају на аутоцензуру и све се рјеђе уредницима предлажу текстови за које се претпоставља да не би конвенирали оглашивачима и послодавцу. Ситуацију додатно погоршава чињеница да је медијско тржиште у рукама неколицине послодаваца, да је избор редакција изнимно сужен и да је добар дио хрватских новинара слободу јавне ријечи успјешно замијенио за изнимно високе плаће, добар статус у твртки и – шутњу.

Прошлога су тједна, хрватски новинари, ипак, одлучили јавно просвједовати и то након што је бејзболском палицом пред властитим станом претучен њихов колега, новинар-истраживач, Душан Миљуш. Полиција је његово премлаћивање олако окарактеризирала као наношење физичких озљеда, иако је Миљуш, посве је јасно, само пуким чудом остао жив, односно посве је јасно да је новинара нетко покушао убити. У Миљушеву случају врло је вјеројатно ријеч о припадницима мафијашких гангова, којима се новинар годинама бавио и који су чак, незапамћено, прије извјесног времена у једним дневним новинама као упозорење и пријетњу објавили Миљушеву осмртницу! Након Миљушева премлаћивања, Берислав Рончевић, хрватски министар полиције, који је други мандат у Санадеровој влади заслужио као изразито неспособан министар војске у претходном мандату, јавно се упитао: Тко је Душан Миљуш!

Новинари су, овај пут, скочили на ноге, успели се до Банских двора, протестирали на Марковом тргу (на којем је јавно окупљање иначе забрањено) и влади поручили: „Натјерајте штакоре да се с улица повуку у канализацијски мрак и онда их једног по једног половите”. И то је, мање-више, то…

Новинаре, додуше, нитко није спријечио у походу на Марков трг, иако је полиција стотинак метара даље зауставила друге просвједнике – незадовољне пиротехничаре твртке Мунгос. Новинари су чак и примљени у премијерову уреду, премијер је наложио хитну истрагу напада на Миљуша, (као да то не би требао бити уобичајен посао полиције) и цијела се ствар полако стишала.

Стекао се дојам да су се новинари на ноге дигли тек онда када је једног њиховог колегу неки мафијаш одлучио заувијек ушуткати.

О свакодневном ушуткивању које трпе у својим редакцијама, о пристајању на компромисе који су превршили сваку мјеру пристојности и доброг укуса, о чињеници да министрима, а још више локалним шерифима у Хрватској није ништа необично називати главне уреднике и протестирати не само због садржаја појединих текстова него и због, примјерице, чињенице да им се не свиђа како су испали на некој фотографији – ни ријечи.

Осим случаја Миљуш, наиме, хрватско новинарство биљежи и цијели низ других, мање познатих случајева новинарских трагедија. Једна је самохрана мајка, тако, била приморана отићи из редакције „Вјесника” јер је један министар одлучио да она, док је он на том мјесту, тамо више неће радити. Новинар Драго Хедл у Осијеку је читаво десетљеће био изложен пријетњама Бранимира Главаша, све док се и сама држава није, дакако, из политичких разлога, одлучила обрачунати с дојучерашњим „камарадом”. Новинара Жељка Ператовића полиција је ухитила, јер је наводно одао државну тајну, претучени су и колеге Данијела Банко и Филип Брала, из листа „Вјесник”, некад славног и моћног хрватског дневника „великог формата” отишла је већина мислећих људи, на што ју је натјерало уредниковање Дарка Ђуретека, уредника доведеног из „Вечерњег листа” који се у три године свога мандата бавио искључиво приватним ратовима против новинара који су не покушали писати, него који су по редакцијским ходницима говорили друкчије од онога што се њему свиђа.

Укратко, листа кршења новинарских, али и људских права у Хрватској бјелодано је подугачка. У овом тренутку, нажалост, уз часне накладничке изнимке, једина могућност досезања новинарске слободе је одабир новинарства као слободног занимања, што, дакако, са собом повлачи и посвемашњу несигурност и свакодневни страх за голу егзистенцију. У земљи за коју се воли рећи да је пред вратима Еуропе…Само, колико ће трајати куцање?

Новинарка из Загреба