Пуна уста демократије и – утопија

Грчко острво Милос. У свету познато по „Милоској Венери” која је изложена у париском музеју Лувр. Острво Милос је западно од оног фамозног острва Санторини. Милос је идеалан за мало старије људе. За оне који мрзе светину. Гунгулу. У последњи час пре заласка сунца стигосмо у Плаку. У кафанску башту „Утопија”. Имадосмо среће. У првом реду ове кафанске баште, одакле поглед пуца на азурноплаво море, бејаше само још један празан сто.

Побожно ћутимо и као на некој свечаној церемонији испраћамо сунце које је већ скоро допола зашло иза брдашца. Грчка, понос свих људи. Посебице нас са Балкана. Античка Грчка. Филозофи. Филозофске школе. Аристотел, Платон, Сократ… Чак и име европског континента историјски нам стиже од младе и згодне грчке девојке по имену Европа. У коју се заљубио, мада већ ожењен (жена му се зваше Хера), нико други него бог муње – Зевс.

Непрестано нам политичари света причају разноразне приче о – демократији. Пуна им уста демократије. Демократија је управо оно како је ми замишљамо и примењујемо, понавља осионо западни „неолиберални капитализам”. Ударајући притом без престанка пацке и нарочито делећи „демократске лекције” земљама централне и источне Европе. Не знам шта би им о њиховом тумачењу демократије („демос” – народ, „кратеин” – владати), рекли, да су којим случајем живи, Аристотел и Платон.

Аристотел, који је сматрао да у демократији врховну власт има слободна и сиромашна већина. А Платон, да демократска власт настаје онда када сиромаси победе, друге протерају, а са осталима поделе власт и грађанска права. Данас често понављамо матрицу да је демократска држава она која је добра за своје грађане. Да демократска држава доноси и усклађује законе с вољом и потребама својих грађана.

Као и то да стабилна демократија захтева владавину закона у којој је устав најважнији акт и где су сви грађани једнаки пред законом. Све је то лепо и фино написано – на папиру. Међутим, у људској пракси је приметно да најмоћније светске силе неретко тумаче демократију онако како им то одговара у одређеном политичком тренутку и њиховим интересима. Чак се догодило и да је под плаштом „демократије” и дужи временски период, чак деветнаест држава под окриљем ноћи (баш демократски и храбро), из авиона, бомбама са уранијумом, бомбардовало Србију.

С друге стране, опет, никоме засад није јасно куда иде и докле ће нас довести профит-аждаја звана „неолиберални капитализам”. Оно што је видљиво чак и голим оком – реч је о подручју бивше Југославије – јесте то да је готово нестао велики број фабрика из Титове епохе. Зашто? Зато да би неолиберални капитализам натурио своја немилосрдна правила игре и брзог згртања новца с леђа врло јефтине радне снаге.

Могло би се писати, и никад све до краја рећи, о бројним фабрикама бивше СФРЈ које су унеповрат нестале. „Багат”, „Југопластика”, само су оне за које знамо, рецимо, у Хрватској. А где су тек нестале, разваљене, и од дивљег капитализма за само „један евро” купљене и напросто прогутане фабрике по осталим југословенским републикама, сада самосталним државама? Ко је тај ко им је заувек угасио светло?

Навикнут у доба „самоуправног социјализма” да се држава брине о њему-раднику, те да га, баш као права мајка, а не као маћеха, брижно води за руку, наш човек је сад присиљен да буквално (рас)продаје своју радну снагу и свој ум. Или у својој матичној земљи, или, пак, у некој на европском Западу, где ће, искрено се нада, бити боље плаћен. Притом сасвим заборављајући да су у западним земљама „неолибералног капитализма” кирије за становање енормно високе.

Ако човека ишта опамети, онда би то требало да буде – вирус корона. Нормално би било да човек постане бољи, паметнији и душевнији, кад изађе као победник против овог по његов живот врло опасног и невидљивог непријатеља. Да капиталисти не мисле непрестано, дубоко егоистички, само на своје џепове и профит, него да помисле макар мало и на услове рада, плате и животни стандард радника који за њих раде.

Затворени у своје куће и станове, имамо сад заиста напретек времена да размислимо, између осталог, и о нашем односу према природи. О (зло)употреби пестицида. О томе како нуклеарне електране постепено затварати замењујући их по човека здравијим изворима електричне енергије (само у Француској има педесет и седам нуклеарних реактора).

Вирус корона нам је најбољи сведок да смо се у односу на природу понашали као слон у стакларској радњи. Само у Паризу, да не помињемо остале велике градове, аерозагађење је било достигло забрињавајуће размере. А у ово време вируса корона, кад су ретки аутомобили по улицама, париска плућа су чистија него икад. Да ли ће се човек најзад уразумити, смирити, те престати да мисли само на проклети профит и новац? Бојим се да ће људско понашање и након вируса корона бити у длаку исто.

И да ће све остати баш као и име оне идиличне кафанске баште, предивног погледа на море, у Плаки, главном граду грчког острва Милос, баште са именом „Утопија”.

Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa