Српска подморница у врбаку

Две године је прешло откако довезосмо подморницу 911 у Београд. Био је 12. јун. И док бледи сећање на тај логистички подухват, друге нијансе туробности обузимају иницијаторе идеје да се тај објекат као споменик техничко-технолошкој моћи бивше државе постави негде уз Дунав или Саву као атрактиван музејски експонат.

Почетни ентузијазам Министарства одбране из 2018. као титулара будуће атракције, да се уређење подморнице приведе крају још те године није успео, затим је још више спласнуо у 2019, а нема га ни у траговима ове 2000. И као што врба слаже своје годове, тако и ово ремек-дело ратне технологије слаже своје слојеве рђе, беспомоћно у врбаку на Ушћу. Је ли се одустало од уређења, питање је на које нема одговора надлежних чиновника.

Осам година смо као удружење ветерана водили љуту битку с подгоричком и београдском државно-војном бирократијом, а од тог јуна 2018. војујемо против невидљиве баријере. Знамо или не, сад и није много важно, ко је подигао брану нашем настојању да уз ситан новац и наше експертско знање главни град добије сјајно место за ходочаснике бројних афинитета.

Као удружење смо немоћни да ишта у овим замућеним околностима учинимо, исто као што би и неки дарежљиви финансијер могао без наше стручности да уради. Молили смо и кумили да се учини нешто у смислу обезбеђења тог фамозног износа од петнаестак хиљада евра, али ћорак. Не одустајемо, јер песимизма и дефетизма никад није било у коду подморничке професије. Али како све делатности имају обострану меру учтивости и обзира, тако наше знање и енергија остадоше без икаквог одговора актуелног војно-министарског професионализма.

Неподељена мишљења нас стотинак ветерана који живимо у Србији су да је овај објекат дат некоме у приватне руке, да би већ доносио дебео профит, као што то, безмало деценију, чине сестринске подморнице 912 у Тивту и 913 у Пивки. За памћење је игнорисање војних менаџера из ранијег пакета власти да се 911 додели јагодинском аква-парку, где би, више него игде, била у амбијенту воде, као што ни садашњи пакет нема представу каквих би се мука курталисао (уређење, одржавање, чување, кустоси, зарада…) давањем подморнице (не знам коме) на Савској променади или Дунавско-дорћолском шеталишту.

Питања на чија врата закуцати или чије прагове обијати више и немају смисла. Исцрпли смо све дипломатско-инжењерско-комерцијалне ресурсе, тако да не видимо с ким бисмо и када могли да ову заврзламу приведемо крају. Све смо израчунали и разрадили, технологија уређења нам је у крви, имамо кадар да то уз титуларно-финансијски предзнак опослимо за 7–8 недеља и предамо граду несвакидашње одредиште као што га имају Лондон, Минхен, Амстердам, Барселона... Укупно педесетак градова у свету.

Другим речима, требало би постојећи статус подморнице 911 ресетовати на 12. јун 2018. и кренути изнова: одредити новог (старог) титулара; обезбедити новац; дефинисати и уредити локацију; именовати извођача грубих радова и дати подморничарима уређење ентеријера. А ми бисмо дали и једног од наших инжењера за шефа операције.

Свакако да бринемо и о томе хоће ли критична маса српског разумевања валоризације свог и те како високог домета у опремању ове класе подморница (шест објеката), још једном посрнути и пропустити шансу да својој деци покаже како су и шта су правила некад српска предузећа у области најсложеније ратне технологије.

Какве би се тек приче могле испредати око чињенице да је далеке 1926. у Краљевини СХС српска гарнитура – председник владе (Пашић), министар финансија (Узуновић), војних дела (Трифуновић), иностраних дела (Нинчић) и командант Морнарице (Прица) донела одлуку, коју је и краљ подржао, о набавци (првих) подморница за одбрану нашег мора. Уз завршно поентирање – да то није тада урађено, вероватно никад накнадне државне деривације не би имале та борбена средства.

И сасвим на крају – има ли судбина подморнице 911 шансу, а да то не буде старо гвожђе?

Пуковник, подморничар у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa