Пупин у Београду

Иницијатива професорке др Радмиле Милентијевић за пренос Пупинових земних остатака из Њујорка у Београд је велики колективни дуг који имамо према Михајлу Пупину, посебно због тога што је своје последње дане желео да проведе у Београду.

„Г. Ђорђе Радин, адвокат из Њујорка који сада живи у Београду, остао је са др Пупином у блиској вези у Њујорку, а дописивао се с њим све до његове болести. Ево шта нам каже г. Радин о великој жељи нашег славног научника да дође још једном у Југославију:

’Последњи пут је др Пупин био са мном у Југославији у лето 1921. године. Онда сам био студент на Колумбија универзитету, у коме је др Пупин био професор.

Једног дана, у јулу, јавио ми се телефоном сав срећан:

– Имам за вас радосну вест – повешћу вас у наш Београд!

Кад смо стигли у Југославију, стари професор није могао да дође себи од радости. Гледао је стално кроз прозор вагона, желећи да све види. Своме задовољству давао је одушка непрестаним узвицима: Такве лепоте нигде нема!

У Београду смо одсели код ’Српског краља’. Једног раног јутра, док сам још лежао у постељи, ушао је он у собу сав насмејан и узвикнуо:

– Устајте, идемо да тражимо место где ћу да подигнем себи кућу у Београду!

Показао ми је два места која су му се допала: угао Краља Александра и Краља Фердинанда (где је била кафана ’Код три листа дувана’), и угао Улице кнез-Михаилове и Кнез-Михаиловог венца (кућа покојног Марка Стојановића). Прво му се место свидело више:

– Одавде имам чистији поглед на мој Идвор!...

Кад је место изабрао рекао је да ће прво уредити своје ствари у Америци, па ће онда доћи у Београд, где ће подићи кућу и провести последње дане свога живота.’” („Политика”, 15. март 1935)

Потребно нам је доста времена да схватимо како је Пупин све успевао, поред предавања на Универзитету Колумбија, свог научног рада, рада у научном комитету у Вашингтону, на месту председника Њујоршке академије наука, члана пододбора за аеронаутику (НАКА; од 1958. НАСА), поред свог патриотског рада у Народној одбрани, рада за лист „Слобода”, активности у својству почасног конзула Краљевине Србије.

На срећу српског народа, Пупин је медијски успео да промени однос америчког јавног мњења у корист српског народа у току балканских ратова и Првог светског рата. Те чињенице најбоље могу да се виде кроз књигу „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године”, а и у фељтону („Политика”, 4–26. новембар 2019).

Професор др Ђорђе Н. Лопичић предложио ми је да заједно приредимо књигу „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године”, коју је издала Градска библиотека у Новом Саду, а везана је за Пупинов рад као генералног конзула у Њујорку.

Пупинова илустрована монографија „Од усељеника до проналазача” („Исток филм”) има посебну тежину, јер смо кроз њу вратили интегрални текст о Светом Сави и име Стефана Немање, који су у Пупиновој аутобиографији недостајали 40 година, Пупин је писао и о 700 година аутокефалности СПЦ, што је везано и за саму државност Србије. Кроз 21 уметничку слику из Легата Михајла Пупина у Народном музеју и публикације о српским манастирима види се колико је Михајло Пупин размишљао о српској култури, уметности и духовности.

Слава Михајла Пупина, његове заслуге и родољубље требало би да чине част и понос нашем нехајном и заборавном народу, од кога се Михајло Идворски Пупин никад није одвајао, мада смо се ми, нажалост, из идеолошких разлога, готово одвојили од њега. Због будућих генерација битне су књиге „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године” и „Од усељеника до проналазача”, јер представљају и право лице Михајла Пупина.

Да није било Пупина, српска ратна мисија 1918. године не би ни била званично дочекана у Њујорку. Председник Њујорка Хајлан пристао је на званичан дочек, али под условом да је званично поздрави један од првих грађана Њујорка – Михајло Идворски Пупин.

Пупин је тог дана рекао: „Ми, грађани Њујорка, добро познајемо историјску борбу демократске Србије за очување своје демократије и слободе. Њено велико историјско и патриотско јунаштво никад није достигло такве висине која је Србија остварила у својој данашњој борби. Победа на Церу и Руднику остаће заувек славни пример јуначког патриотизма који даје и жртвује све на олтар националне части”. („Њујорк тајмс”, 20. јануар 1918)

Надајмо се да ће идеја и иницијатива професорке др Радмиле Милентијевић бити успешно реализована кроз пренос Пупинових земних остатака из Њујорка у Београд, као и подизање Пупиновог споменика на платоу Храма Светог Саве („Политика”, 8. јануар 2020). Тиме бисмо вратили велики дуг који као народ имамо према Михајлу И. Пупину.

Филмски и телевизијски сниматељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa