Сократ би умро од туге

ИНТЕРВЈУ
У издању ФДУ у Београду, Института за позориште, филм радио и телевизију, и Чигоја штампе управо је објављена књига др Дивне Вуксановић "Филозофија медија: Онтологија, естетика, критика", у којој ауторка на основу најновијих истраживања, а на темељу светске и домаће праксе предочава и анализира "начине инструментализовања естетског ума у данашњем времену и то путем технологије масовног медијског комуницирања".

Дивна Вуксановић је ванредни професор ФДУ у Београду, где предаје предмете: естетика, теорија културе и филозофија медија. До сада је објавила више од 70 научних и стручних радова у домаћим и страним часописима, двe научне студије – "Барокни дух у савременој филозофији: Бенјамин, Адорно, Блох" и "Aesthetica Minima" која ће ускоро, за Сајам књига у Београду, да доживи друго издање.

Ауторка је и чаробних књига о троловима за "малу и велику децу", које се годинама не скидају са листе бестселера дечје књижевности. При крају је њихова драматизација за радио-драму, што значи да ће тролови моћи да се појаве и на малим или великим екранима.

У књизи предочавате прилично мрачну реалност коју нам нуде телевизија и медији данас?

За један зборник у Торонту писала сам текст о телевизији у 21. веку, у којем сам рекла да је телевизија нека врста франкенштајновске творевине комбинована од старих, прастарих, да не кажем мртвих, и нових елемената реалности и да у својој тежњи да увек буде лепа, млада и заводљива, то јест, окренута ка будућности – нужно завршава у прошлости.

Поента тог текста била је јеретичка мисао да је телевизија орган прошлости. И јесте! У тој жељи да буде вечно млада, она је у константном регресу и застарева зато што је реалност ТВ, као доминантног мас-медија, увек на страни владајуће идеологије па самим тим конзервира ту идеологију.

Постоје ли разлике "медијски симулираних реалности" у земљама транзиције и капиталистичким, односно посткапиталистичким друштвима?

Рекла бих да су разлике козметичке, у технолошким стандардима. Из извештаја са различитих конференција о будућности телевизије видите да је главна тема, или главни проблем, класична или дигитална ТВ, затим како стоје ствари са мобилном ТВ, са стандардима и кодовима телевизије, дакле, да се све расправе воде са становишта продукционих услова. Једни од њих тичу се технологије, други економије и лобија оглашивача. Замислите научне конференције о телевизији на којима оглашивачи и инжењери расправљају о будућности телевизије!

И нико не размишља о друштвеној улози ТВ, или културној функцији. То је заборављена ствар. Једина разлика могла би да буде у томе да ли у земљи постоји јавни сервис или не. Већ само опредељење неких земаља да имају јавни сервис иде у прилог томе да се на терену мас-медија догађа борба између онога што су вредности које себе промовишу као јавно добро и вредности или невредности које су комерцијалног карактера.

Из Ваше књиге је јасно да медијску културу, односно медијску слику света намећу САД. Шта би могао бити коректив таквој, медијски унисоној, глобализацији?

Ово је питање занимљиво зато што, у односу на европске земље, САД у оквиру свог образовног система немају предмет медијска култура или медијска писменост. Дакле, не постоји систематичан вид обучавања у САД за читање медијских порука и успостављање критичког односа према њима. Како је могуће да земља која највише ради на технолошким аспектима телевизије, као водећег мас-медија, не обучава конзументе тих слика начинима њихове интерпретације?! У том контексту Европа се показује као лукавија у односу на тржиште информација тако да у школске програме уводи медијско описмењавање и тиме може донекле да парира покушајима медијског глобализовања тржишта свести.

Да ли се само тако може сачувати индивидуалност у виртуелном свету у којем је и критичко мишљење све ређе? А међу филозофима, ако се не варам, најређе?

Постоје два начина, а то су: Ерос и Логос. Дакле, мишљење, односно критичко мишљење, што је за мене идентично, и љубав, чувају индивидуалност. С обзиром на то да је виртуелни свет такозвани cool свет, ово су најбољи темељи отпора, којима бих чак додала и Патос. Неко може да каже како је то патетично, али шта фали: Патосом против виртуелних персона.

Критичко мишљење, пак, све је ређе па се може рећи да технологија и економија удружено делују против критичког мишљења претендујући да креирају реалност са становишта моћи. Било економске, било техничко-технолошке природе. Али, критичко мишљење измиче програмирању, стратешком планирању, матрицама и стандардима. Оно је нестандардни производ, и, како рекосте, производ је храбрости, личне слободе и креативности.

Али зато је и непожељно?

Непожељно, па чак и међу филозофима, али само оним који себе виде као чиновнике мишљења, као мислећа бића од 9.00 до 17.00 сати, само по аулама факултета, института, на научним скуповима и конференцијама. Како ја мислим да је мишљење увек критичко, филозофима тај стил мишљења не би требало да недостаје, само је питање који су његови домети. Које су шансе филозофа да инспирише промене? Не знам.

Јесу ли, захваљујући управо медијима, померене границе кича?

Адорно је поставио питање има ли у нашем добу ичега изван кича и да ли је аутентично и оригинално могуће у свету индустријске (и постиндустријске) продукције. Истовремено је дао и песимистичан одговор: данас ничег нема изван кича. Ја бих додала, осим сећања на свет културе и уметности, и хуманизма. Једина могућност да кич ради у нашу корист јесте да се његово дејство искористи као субверзија сопственог система вредности, па су неки теоретичари такав потенцијал препознали, рецимо, у популарној култури, у распону од моде и поцепаних фармерица и борбе за права домаћица.

Једном сте рекли да је, као некада, у Сократово доба, мишљење уз уметност и машту једно од последњих упоришта субверзије поробљене стварности. Како мислити, ако је знања све мање?

Сиромах Сократ умро би од туге. Европа себе, у 21. веку, види као друштво знања. То је, опет, нека нова или реформисана идеја просветитељства што је типично европски мит, а везује се још за Сократово доба. Али, знање на које се овде мисли, како ја то видим, јесте оно знање које се може добро продати на тржишту, и разменити за неко друго знање као моћ. Дакле, то није знање ради знања у сократском смислу речи; том знању недостаје критичка оштрица и оно је, уместо да мења друштвене односе у неком прогресивном перспективизму, заправо роба као и свака друга роба на тржишту и потврђује тржишне вредности. То је знање фрагментаризовано, некритички засновано и без претензија да мења стварност већ да потврди исту. Коме се то свиђа, нека га практикује. Сократ би, у својој иронији, рекао да би требало тежити друштву незнања како бисмо, најзад, посумњали у оно на шта нас наводе, и за шта нас подучавају.

Ви сте пронашли "рецепт": пишете, како кажете, савремене бајке за децу и одрасле.

Нисам ја пронашла рецепт него су тролови пронашли рецептуру како да ме истисну из стварности и наметну се у истој. Борба између мене и тролова још се води, али на моју штету. Чега год се подухватим, шта год сматрам да је сигурно и озбиљно, они упропасте. Тако да, у ствари, немам много шансе да преживим у свету савремених бајки, јер ме ти враголасти духови систематски потискују.

Ипак је уметност та која увек прискаче људској цивилизацији у помоћ.