Легенде о Вражјем камену

Природни феномен Вражји камен у долини реке Пчиње, на југоистоку Србије, све је популарнији на друштвеним мрежама као „ђаволски атрактивно” место у трговишком крају.

– Предео Вражјег камена изузетна је природна вредност геоморфолошког карактера са стеновитим одсецима, ерозионим гредама и већим бројем остењака насталих селективним деловањем процеса ерозије. Као такав уписан је у Инвентар објеката геонаслеђа Србије као Ђавољи камен, објект геоморфолошког наслеђа – наводе у Заводу за заштиту природе Србије (ЗЗПС), на основу чије студије је 2018. године покренут поступак заштите природног подручја друге категорије као Споменик природе „Вражји камен – Просечник”.

Дилеме нема, Вражји камен дело је реке Пчиње, која је некада давно ту просекла стену и процесом спирања и одношења распаднутог материјала, под утицајем падавина, извајала низ камених стубова од којих се издвајају три висине, између 50 и 60 метара. Место се некада и звало Просечник.

Међутим, према легенди коју мештани Горње Пчиње радо препричавају, камене куле ђавоља су работа. У жељи да промене ток реке Пчиње, да тече према Бугарској, Џуџа Буџа, Кумбара Кљека, Филанко Шиља и Муја, најпознатији овдашњи ђаволи, довукли су крупно камење, али ћудљиву реку нису успели да укроте. Камене куле остале су и сада су део природне атракције која неке подсећа на Ђавољу варош, а има и оних који се присете Метеора када на врху једне од камених кула угледају цркву. Да, и она је, на основу легенде, „масло” нечастивих.

Приповеда се да су Пчињани годинама зидали цркву поред реке. „Све што би они током дана саградили, ђаволи би током ноћи односили и остављали на Вражјем камену, љути на сељане јер их нису довољно поштовали.” Тако је, по причању, на једној од импозантних пирамида настала Црква Свете Богородице или некада познате као Црква у Просечнику.

Иако гледано из подножја, успон до цркве уз стену изгледа готово немогућ, уском козјом стазом стиже се до ње с лакоћом. Кандило се у овој светињи пали само повремено, а литургије служе по распореду великим празницима. Највише верника овде дође на Богојављење, Велики петак и 21. септембра, када се слави рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.

– Црква Пресвете Богородице је из друге половине 14. века. С остацима објеката и инфраструктуре, који су били део црквеног комплекса, од 1983. године категорисана је као непокретно културно добро од великог значаја – кажу у заводу и додају да се према Унесковој категоризацији сврстава у културне пределе који се карактеришу вишевековним развитком који је у интеракцији с културним факторима и природним окружењем.

Према студији завода предлаже се заштита подручја површине 31,5 хектара око четири километра западно од Трговишта. Већи део природног добра налази се у власништву Српске православне цркве. Истина, предео „Вражји камен – Просечник” део је и у међународно значајном подручју за биљке „Долина Пчиње” (ИПА) и међународно и национално значајном подручју за птице (ИБА).

Долина Пчиње, која се убраја у једну од најчистијих река у Србији, званично је проглашена 1996. године за Предео изузетних одлика (ПИО) у Србији.

Пчињу, насталу од више извора у долини планине Дукат, одликују клисуре и меандри. Многи заљубљеници у природу као највећу вредност наводе пејзаже и видиковце с којих пуца поглед на „динамичне креације природе”.

– Локалитет Вражји камен са црквом од изузетног је значаја за нашу општину, тако да радимо на његовој популаризацији – каже Срећко Димитријевић, задужен за област туризма у општини Трговиште, додајући да су радови на уређењу локалитета успорени због вируса корона.