Дан после Авганистана

Најспорије се запажају ствари које су пред очима – рекли би психолози. Призори ратова у Ираку и Авганистану су све време „пред очима”, али да ли то значи да свет зна шта се људима у тим земљама догађа? Велика је вероватноћа да би одговор на такво питање био одречан.

Феномен јавности, онеспособљене да спозна понуђену „стварност”, је продукт инжињерије у простору информисања. Стратегија је у томе што се слика обично затрпа „информацијом” о теми, до мере засићености конзумента. Јавност, којој је у међувремену постало „доста тог рата” (све време и на екранима и на страницама штампе) отупљује на надражај – она губи интерес за питање, због чега се не мења „слика”? На пример, зашто је објектив увек некако у правцу у којем и топ? Не пита се како све то изгледа, гледано из правца Ирачана и Авганистанаца – оних испред америчких цеви.

Медијски проналазак помогао је председнику Бушу да сакрије „свој Ирак и Авганистан” од Американаца. Поготово када их брину кредити и бензин. Практиковани методи мучења, у изнуди признања од насумце хватаних и осумњичених (рецимо ефектом дављења жртве водом), неки су од најцрњих за које се зна. Не памти се на пример да је некада раније било казамата на америчким ратним лађама. Да су тако заробљени пребацивани илегално, на тајна места за ислеђивање у појединим европским државама. Да се од демократски изабраних влада Европе тражило да о томе ћуте. И да оне јесу ћутале. Од времена нацизма није било примера садистичког иживљавања над затвореницима, каквом су у Ираку прибегавали амерички чувари – снимајући призоре, за успомену на своје забаве, некада касније. А да је јавност САД, све то време у некој врсти анестезије, јер забога, слика је нецензурисана и Америка зна све.

Поставља се питање, како је параван иза кога је то чињено могaо остати информативно непробојан!? Можда захваљујући томе што у САД овога пута није било неке данашње Џејн Фонде и интелектуалаца на челу неког унутарамеричког антиратног покрета, ангажованих у мисији објашњавања „слике”.

Било је ретких покушаја, рецимо када је откривено да је број убијених Ирачана далеко изнад службено признатог. Продире сазнање да „наше присуство у Ираку потхрањује насиље”. Види се, такође, да „ми директно чинимо ситуацију још гором”. Али нема питања „шта смо ми то заправо у Ираку учинили и зашто”? Зар смо морали да уништимо неке недужне људе? Имају ли Американци право да их једно обавезује код куће, а друго на улици, питао је на пример Ричард Хортон („Лансет”). Било је и много других личности с правим питањима, али све су то били искрени појединачни напори – недовољни за оно што би се назвало пробуђеном савешћу велике нације.
Игра Бушове администрације је била у томе да се нечасне ствари изнесу изван досега закона у Америци. Међутим, прикладно оном давнашњем, да се не могу сви све време држати у заблуди, изгледа да је ланац скривалица администрације управо сада пукао, у Гвантанаму, на Куби – одлуком америчког суда да Гвантанамо јесте у зони примене устава САД. То значи, 270 тих специјално „обрађиваних” имају право да затраже обнову судског поступка пред вишим судом у Америци – уз позив на доказе и сведоке у своју корист.

Нова појединост призива мрачне новости у вези с последицама америчке политике. У њиховом описивању, помиње се „историјски пораз”, и већ сада се каже да ће оно што се буде чуло „тешко оцрнити амерички углед у иностранству”, „лишити нас јавне подршке наших савезника” и учинити да се, унутар САД, „боримо међусобно”. Пристиже и постаје стварност оно „најпоразније, што су председник Џорџ Буш и његови саветници веровали да ће избећи”, а то је да ће „притвореници добити јавни форум, да оспоре наводе против себе”, каже жалопојка адвоката Бушовог фронта.
Требало би бити оптимиста па поверовати да би излазак „гвантанамоваца” пред суд могао бити већ и почетак америчког „суочавања с прошлошћу”, кроз какво је некада прошла Немачка.

Међутим, не би олако требало ни отписати „побуну савести” Америке, рецимо дан после Авганистана. Када се укаже некакав другачији крај рату, у коме неће бити једино америчке победе.