Спалионица или скупи извоз

У рубрици „Погледи” 31.маја објављен је чланак под насловом „Улазница са 18.000 услова”, г. Марија Мијатовића. Желео бих да се осврнем на неке његове тврдње али и на неке околности, које је, претпостављам, свесно заборавио да помене у свом чланку.

Г. Мијатовић, менаџер из Торонта, себи приписује заслуге да је успео да спречи изградњу спалионица за комунални и други отпад, а посебно се поноси најтежом борбом коју је водио да би спречио изградњу спалионице за опасан хемијски отпад у околини Шапца и за коју је, како каже, „драга нам Европа” издвојила 14 милиона евра.

У пројекат око постројења за уништавање опасног отпада био сам активно укључен, с обзиром на то да сам од 2004. до 2007. године био директор Управе за заштиту животне средине у оквиру Министарства науке и заштите животне средине. Мени, тада, није била позната улога г. Мијатовића у спречавању изградње овог постројења у околини Шапца. Уколико је он имао и ту улогу, онда су те активности припадале неком сивом и конспиративном свету којим се ми, људи из области заштите животне средине, обично, не бавимо, а нисмо ни обучени да се бавимо. Ипак, сам г. Мијатовић ми је познат.

Својевремено ми је представљен као човек који испред једне канадске фирме нуди америчке уређаје за, види чуда, спаљивање отпада! Истини за вољу, поменути амерички уређаји су технолошки напреднији од европских, јер се ту ради о тзв. плазма технологији, тј. користе се далеко веће температуре и вероватно су, што се заштите животне средине тиче, прихватљивији од уређаја који се користе у Европи. Вероватно менаџер Мијатовић зна зашто је прећутао овај детаљ који прилично јасно осликава његову мотивацију за укључивање у дебату.

Мислим да би било крајње неукусно да се овде прегањамо и убеђујемо о предностима и манама европских и америчко–канадских технологија. Посебно не видим разлог да у донацији ЕУ, од 14 милиона евра, видим неку посебну заверу и умишљај Европљана да нас трују на дуге стазе. И чланице ЕУ и Канада су нас са истим великим ентузијазмом три месеца варварски бомбардовали и засипали осиромашеним ураном. Потпуно свесно су и европски и канадски авиони гађали хемијска постројења у Панчеву. Према сведочењима стручњака, који су, у то време западњачког дивљаштва, радили у Министарству заштите животне средине, само је пука срећа спасила неколико десетина хиљада наших суграђана, из Панчева и делова Београда, сигурне смрти. Када је убијање престало, Европљани су се појавили да бар мало помогну у сређивању ове земље. Канађани, бар колико је мени познато, то нису урадили.

Елем, понуда коју смо имали од ЕУ била је да сеу Србији изгради постројење за уништавање опасног отпада. То постројење би било исто онакво каквих у ЕУ има на стотине и у каквим се, за велике суме новца, уништава опасан отпад из Србије. Мени је тада, али и сада, та понуда изгледала прихватљива и корисна. Нажалост, јавност у Шапцу се успротивила. Јавили су се и локални стручњаци свих профила, сви осим оних који заиста имају везе са технологијом и нешто знају о чему се ту ради. Сада сазнајемо да је у целу причу био укључен и продавац америчких уређаја за уништавање отпада, менаџер Мијатовић из Торонта.

На крају, мислим да је неопходно да јасно кажемо и шта је резултат свих активности, које су спречиле да Србија добије постројење за уништавање опасног отпада. Сав опасни отпад који настане радом индустрије, пољопривреде али и услед других активности мора негде да оде. Одређене количине које региструје, иначе ревносна инспекција, извозе се и уништавају у државама ЕУ. Овакав поступак представља велико финансијско оптерећење за домаћу индустрију јер транспорт и уништавање опасног отпада доста кошта.

Извесне количине се деценијама сакупљају у оквиру фабричких кругова и , на тај начин, представљају сталну претњу. Нажалост, један део насталог опасног отпада се никада не региструје и најчешће заврши у нашим рекама и језерима, за којима менаџер из Торонта толико жали. Да би ствар била још гора, познато је да сада у близини Београда постоји илегално постројење за уништавање опасног отпада (остаци од нафте и мазута, такође, спадају у опасан отпад). Можда, из неких само њему познатих разлога, г. Мијатовић мисли да има разлога да се поноси.

Институт за мултидисциплинарна истраживања