Тачно у подне, после поноћи у Ла Рошелу

У време ове пандемије вируса корона имадох шансу. Уместо у Паризу, који још опасно стење под пандемијом, налазим се у Ла Рошелу. На француској атлантској обали. Код компањонке, Францускиње. Поноћ је. Да заборавимо вирус корона, на ДВД-у гледамо филм моје младости „Тачно у подне”. С Гаријем Купером и његовом љупком женом, у овом филму, Грејс Кели. Скоро да у овом легендарном вестерну из далеке 1952. године дођосмо до оног легендарног двобоја пиштољима, који би договорен „тачно у подне”, кад одједном – зазвони телефон. Назва ме, нико други него „лично и персонално” украјински бизнисмен Александар Богуслајев (42). Да ми саопшти да је ових дана за десет милиона евра купио острво Галинара, које има облик корњаче. Власници му дотад беху девет породица из италијанске Лигурије и Пијемонта. Што ће рећи, исплатио им је, сваком понаособ, милион евра а и понешто „ситњаже” (на моју несрећу, нисам међу њима).

Већ сам се готово навикао да ме Александар Богуслајев, и то обично после поноћи, назове да ми прича о својим најновијим куповинама. Или намерама да нешто крупно купи. Ваљда не може да спава. Пита ме како сам. Одговорих му да се, генерално, добро осећам. Изузев, сталноприсутног и великог страха од короне. Новинарским занатом речено, даде ми Богуслајев идеју шта да из летњег и врућег Париза и Француске напишем за рубрику „Погледи” „Политике”. За коју из Града светлости пишем, ево, већ дуже од десет година. Још од текста „Наш језик у ЕУ” који беше објављен 14. фебруара 2010. Дланом о длан – прохуја десет година. Што ти је живот...

О чему, иначе, да пишем, кад се, осим већ свима познате короне, ништа нарочито, ни у Паризу, ни у Француској, лети не догађа? Маска и дистанца. Ето то. Елем, заустависмо пројекцију филма „Тачно у подне”, зарад тог послепоноћног телефонског позива Александра Богуслајева. Према мојим далеким присећањима, бејасмо још врло далеко од оног чувеног револверашког обрачуна „тачно у подне” између шерифа (Гари Купер) и несташног разбојника. Који никако није имао намеру да престане да прави грдне проблеме у шерифовом, иначе мирном, градићу. Овај легендарни каубојац ја, рођени Београђанин, гледао сам, ако се не варам, кад бејах у првом разреду моје Друге сарајевске гимназије на Кошеву.

„Шта би ми препоручио да купим у Паризу?”, упита ме изненада Богуслајев. Купи, велим, велики апартман, на пример, у шестом париском кварту. И обавезно на Тргу Фирстенберг. Ма, лепота једна! У самом си центру елитног шестог париског кварта Сен Жермен де Пре. А уопште нема буке. Шта, хоћеш више? У Паризу, тишина се плаћа златом. У средини овог трга је „рондо” од бетона, с пободеном старинском и романтичном ноћном светиљком у облику звона, која светли пригушеним жућкастим светлом. Ноћу, кад се париска светла упале, овај трг је заиста један од најромантичнијих кутака Париза. Због тог „ронда” аутомобили који уђу на трг могу се кретати само у првој или у другој брзини. Лепше место у Паризу за мене не постоји. Али, има један проблем приликом куповине стана. Нема ту оног стандардног начина продаје апартмана. Оно: „à vendre” (на продају). Апартмани са овог елегантног, тихог и скупог париског трга, продају се по систему – „од уста до уха” (de bouche à oreille). Зашто тако? Зато, јер станари нипошто не желе да за новог комшију добију некога што ће им „трулити живот”. На пример, неког ко има брдо новца, али ће правити несносну буку и неће им дати да спавају.

„Познајем јако добро Париз, али можеш ли ми предложити још неку елитну париску локацију, где бих могао да купим леп и велик стан”, наставља с питањима Александар Богуслајев. Предложио бих ти да купиш, рецимо, велики апартман у старој згради типа „османиен”, у улици Ренуар, у кварту Паси у надалеко чувеном Шеснаестом кварту, на западу Париза. Уопште није далеко од чаробне резиденције амбасадора Србије у Паризу, на Булевару Делесер, која је под заштитом Завода за заштиту споменика Француске. Недалеко од резиденције амбасадора Србије, у истом булевару, живи и бивши француски премијер Едуар Баладир.

Улица Ренуар, у којој је при самом њеном крају, с леве стране, приземна кућа с великим вртом, у којој је живео и своје највеће романе написао велики француски писац Балзак. „Тај податак ми је од апсолутно велике важности да се одлучим”, рече Богуслајев, зажелевши ми лаку „вирус корона ноћ”. Шалу на страну, ово с Богуслајевом, али не свиде ми се што ми зажеле лаку „вирус корона ноћ”. Апропо тог „вирус корона каубоја”, што нам уништи мир и свакодневно трује животе, притом нам доневши и немалу психичку тескобу, све више се питам да ли вирус корона, заправо, иде наруку ПИО фондовима широм света.

Са овом немилосрдном пошашћу која напредује галопом расног арапског тркаћег коња, испливао је на површину и – егоизам младих људи. Знају млади – и те како добро знају – да старији човек који има више од 65 година (пензионер или не) и који уз то болује од неке хроничне болести (повишени крвни притисак итд), лако може заглавити и брзо умрети због вируса корона. Упркос томе, многи млади људи безочно настављају с егоистичним понашањем у стилу – „баш ме брига за старце”.

И, све то, наравно, уз потпуно одсуство „самодисциплине и самоодговорности”. Чекају они, готово по правилу, на „владин декрет” да би одједном постали пажљивији. Декрет, који би их високом новчаном казном „ребнуо по џепу” и све су прилике само на тај начин приморао да у њима најзад проради заборављени осећај да нису „Пале, сам на свету”. Него да, осим родитеља, постоје – истрошеног и оронулог здравља – и нечији дедови и баке.

Који би још да живе...

Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa