О косметској свакодневици

Оне који не одустају од завичаја различито посматрају и различито називају они који их не разумеју. Најтеже је то што ни уз једну политику не пристају. Они се враћају, траже, бране, не одустају. За Митровдан минуле јесени, седамдесетогодишњи Велимир Симић вратио се сам, једини у своје село Лесковац у општини Клина међу комшије Албанце.Вратиле су се у село Кош породице са децом. Tу, где сте сигурни да је крај света, када дођете овде.

Трећег фебруара 2005. вратила се прва група мештана у заједничку кућу која је била привремени смештај. Трећу ноћ после тога пуцали су на ту заједничку кућу да их заплаше, али десет мушкараца и једна жена су остали и правили своје нове куће. И сада су тамо.Властимир Поповић каже да је његово село центар света за његаи да би умро да се није вратио. Три године су он и његова жена живели у контејнеру у Осојану док није почео повратаку Koш.

Весна се вратила у своје село Србобран. Јаворка и Драган Микић у село Видање у општини Клина. Дванаестог марта, док је он отишао до продавнице да чује вести на радију, маскирани човек ушао је у двориште.Отварајући капију, Драган је знао да је неко после њега померао вратнице. Крај кућног стуба стајао је човек. Пришао је непознатом да га пита ко је и шта хоће, али му је овај, претећи пушком, наредио да уђе у кућу...Кад је дошла полиција, а онда и комшије, маскираног човека није било.

Сутрадан је у Витомирици ухапшен Момчило Јовановић који је желео да се врати у своје село. На превару, лажно оптужен, издвојен је из групе својих комшија,одвојен је од супруге, хуманитарних радника, полицијске пратње... Тринаестог смо отишли да обиђемо заплашене људе. Нису рекли да одустају, да их притиска страх, само огорчење и љубав је у њима. Осећа се то у уређеној кући Микића. Тарабе једнаке и праве, воћке испред куће окречене белим кречом, а трава ошишана као зелени тепих. У кући, уштиркане шустикле, рамови пуни лепих слика на свакој полици а на зиду икона и кандило...

Мрак, нема струје. Јаворка мисли да ћемо ноћити, било би јој лакше. У Брестовику код Пећи где је повратак почео још 2003. године, породице које ту живе и њих петнаестак који чекају шта ће се догодити са њиховим заточеним комшијом.

У селу Богошевце, у Средској, старци који су остали да живе тамо, не знају шта се дешава у пећком региону. Не знају ни они који су остали по врлетним селима Новог Брда, Косовске Каменице.

Ни у Готовуши, на Шари, где су млади људи на брду изнад села исклесали крст од камена, спровели струју којом га осветљавају и исклесали степенице уз брдо. Сада подижу зид од камена око своје старе цркве.

У Великој Хочи се 2007. родило 12 беба. Из Ораховца и Хоче петоро људи одлази на дијализу у Призрен, сваки други дан. Ружа Перић из Преоца крај Приштине и још четири жене из централног дела путују за Косовску Митровицу. Пошто је саобраћај врло густ на прилазима Приштини, они проводе по више од три сата у вожњи.

У Приштини живи стотинак Срба, од тога једанаесторо деце. И они немају медије на свом језику, не слушају вести, немају мрежу за мобилне телефоне. Окупљају се у једној канцеларији коју зову ЦПТ (Center For Peace and Tolerancy). Изјутра прва стигне осамдесетдвогодишња Рада Савић. Потом дође Вука Ивановић коју је прошлог лета претукао комшија. Сакупи се кад неколико њих да погледају вести. Нашли смо добротворе за тв-тотал пријемник. Међутим, стално имају проблем са сигналом, иако Снежана уредно плаћа претплату. Ова жена је ваљда једина успела да се врати у Приштину, у свој стан. Други се труде још увек... Снежана брине о старицама у ЦПТ-у, као и о онима које не излазе из својих кућа јер су немоћне и болесне. Она брине и о нашој у марту 2004. спаљеној, па обновљеној цркви.

У селима око Приштине пуно је народа: они који су остали у својим кућама, они који су се вратили због посла. И они који су ту студирали, па се везали за земљу, за Цркву, нашли посао или формирали породицу.

Политика већину не интересује јер су се истрошили верујући лидерима, чекајући да се обећања испуне, да за њих дође неко боље време. Они који воде политику појављују се напрасно, по кључу који никоме није познат, али компликују живот онима који нису уз њих.

Ако дођете у госте код познатих или непознатих домаћина у било које село, бићете дочекани као да су само вас очекивали. У зимско рано поподне када је већ мрклина, нема никога на улици.Студен нигде није тако ледена као овде. Пас ће најавити ваш улазак у двориште. Домаћин који отвори врата узвикнуће радосно жени: ,,Устај, иду гости...” Они су дремали испод ћебади, али кад гости уђу у кућу, настаје дан. Пали се агрегат, укључују светла.

Разгори се ватра у шпорету и убрзо износе врућу ракију и кромпир печен са љуском. Раздрагана деца се врте око вас. Баре јаја која су малочас узели испод кокошке. Причају вам своје различите приче и од тих сличица из живота можете правити километре филмова, драматике, трпљења, дивљења, неверовања...

Немојте никада заборавити све те обичне мале људе који без политике, без рачунице, траже, чувају, не дају оно што је њихово. Немојте одустати од истине да они постоје и да заслужују бригу и поштовање.

Немојте водити политику у односу на њих. Сетите се ефекта лептирових крила. Дефиниција каже: „Ако на једном крају земљине кугле лептир затрепери крилима – на другом крају земљине лопте десиће се ураган”. Нека наша брига за ове мале, обичне људе буде трепет лептирових крила.

писац из Приштине, привремено расељенау Ниш