Нове жеље – стари проблеми

Да је којим случајем Станислав Черчесов, за ову прилику могао да рачуна на још неке фудбалере, ко зна каква би нас судбина чекала у Москви. Али, Русија је и без пола тима показала колико је снажна. Стекао се утисак да су у сваком тренутку знали шта хоће и колико могу. Остављајући стално у недoумици свог госта, који очигледно, и физички и психички још увек није спреман за велике испите. Изгледа, бар што се наше репрезентације тиче, да је почела још једна сезона играња са нервима наших навијача. Међутим, шта ће бити када српски фудбалери буду исцрпели све кредите код публике?

Лоша слика о нашем фудбалу, посебно неуспеси државног тима, који још увек лута у стварању екипе и добрих резултата, могла би да се настави и ове јесени. Пораз у Москви је само отворио старе проблеме са којима се суочавамо пуне две године. Дефинитивно и највећим фудбалским лаицима је јасно да највише шкрипи у одбрани. Безуспешна је била воља а и жеља Љубише Тумбаковића да се национални тим поново врати на стари систем игре у одбрани. И то, баш онај, који је упорно заговарао Славољуб Муслин. Јер, баш тај систем, са тројицом играча у задњој линији, донео нам је толико жељени одлазак у Русију.

Селектор је уочи почетка новог циклуса Лиге нација, а у немогућности да од новембра прошле године изведе тим на бар једну проверу, донео одлуку да проба и покуша са већ опробаним рецептом свог претходника. Али, очигледно да је одабир играча, бар у овом моменту, био баш мршав. Дефинитивно, много тога није штимало и у средњем реду, где смо, искрено, много више очекивали од Гудеља и Немање Максимовића. Додуше, није блистао ни Сергеј Милинковић Савић, па су спорадични покушаји Тадића и Костића, остали без праве подршке.

Одавно око репрезентације не штимају многе ствари. Ствара се утисак да наши играчи на окупљање долазе тек толико да испуне норму. Да упишу још један наступ више у својој фудбалској биографији, а када се разиђу по Европи, селектор „чупа косу”. Србија није баш толико велика земља да може себи да дозволи такав луксуз да се олако одриче најбољих. А свакако да је Немања Матић, један од њих. А такође није случајно што је Кристал Палас, један од највећих клубова Премијер лиге одлучио да капитенску траку да Србину Луки Миливојевићу. Када се на крају буду сводили сви фрагменти, изгледа да нас други много више цене него што смо ми сами спремни да признамо.

Већ месецима ноћна мора за селекторе, јесте како побољшати игру у одбрани? Тумбаковићеви претходници су често експериментисали, али, нико од њих није успео да пронађе жељену формулу. Последњи пут када је одбрана била на висини задатка у мечу са Румунијом (0:0) у Букурешту (14. октобра 2018. године ) понадали смо се да долазе бољи дани за нашу репрезентацију. Али, од тада примали смо голове готово на свакој утакмици. Најпре против Црне Горе 2:1, па Литваније (4:1), Португалије (1:1), Украјине (5:0), па опет Литваније (4:1), Португалије (2:4), Луксембурга (1:3), Литваније (1:2), Луксембурга (3:2), Украјине (2:2) па све до гостовања у Москви (3:1)! Дакле, знамо где лежи главни проблем, само остаје питање, како га решити?

Сутра нам у госте у оквиру Лиге нација стиже репрезентација Турске, која је на старту поражена код куће од Мађара. Можда је то добро, с обзиром да се ривал налази у благом нокдауну, па би нам победа над њима, под условом да наша одбрана не прими ни један погодак, итекако добро дошла пред наредни велики испит. Јер, ближи се окршај са Норвежанима...