Четири владе

Ко се сећа шта се догодило 21. јуна ове године – по српском традиционалном календару – далекој историји? Прошло је, дакле, два и по месеца од парламентарних избора, а Србија још нема нову владу. А када ће је добити, зна само један човек. Освојивши најубедљивију победу, са довољном већином да Српска напредна странка влада сама, шеф напредњака и председник Србије Александар Вучић не само да није журио да се конституише парламент, већ је, оставивши тај посао за последње дане уставног рока, тиме добио на времену да се нови станари у Немањину 11 уселе најкасније до 2. новембра. То не значи да је Вучић постао Хамлет, већ је чекао да обави посао са Доналдом Трампом у Вашингтону, а потом оде у Брисел, где ће се наставити косовска сага.

Наравно да је Вучић могао да постави новог премијера, односно премијерку и министре брзо и лако, али је, припремајући се за одлазак у Вашингтон, имао савршен алиби да се, одуговлачивши са формирањем новог кабинета, бави омиљеним хобијем: скенирањем лојалности не само својих најближих дворјана, већ и несташних социјалиста. Намазани Ивица Дачић је, међутим, показао да Вучић може да се ослони на њега не тако што ће га, као шефа дипломатије, повести са собом, већ да би га оставио на родној груди, где искусни Ивица, селећи се са телевизије на телевизију, може да га достојно дублира. Тиме Вучић шаље поруку црвенима како незадовољнима, тако и онима који се понекад учине превише напредним, да неће остати без учешћа у власти. Ивица ће вероватно добити и колач, онај којим се наслађивао претходних година, док код врхушке напредњака који се баве бајањем о својој политичкој будућности – прича се да врачаре раде у три смене – Вучић одржава константно стање борбене готовости. Чини се да најмање брига има премијерка Ана Брнабић. Делује борбено и ентузијастично, а нестанак из медија Александра Шапића – као да је залутао међу солитерима Новог Београда – не мора да значи како ће завршити у опозицији. Иако су Вучићу опоненти у парламенту преко потребни, после политичке асанације терена коју је извршио, за годину и по дана чекају га председнички избори које може спојити са ванредним парламентарним, па је једна од реалнијих опција да се одлучи на владу народног јединства, него да једног Шапића претвори у реплике Чеде, Чанка и Шешеља.

За разлику од Србије, Хрватска је у доба короне добила владу експресно, 23. јула, свега осамнаест дана после избора, када се Андреј Пленковић по други пут устоличио на месту премијера, иако је политичка слика Хрватске далеко сложенија. Вероватно је Пленковић зато одлучио да одмах склопи кабинет. На Пантовчаку седи председник Зоран Милановић, социјалдемократа који је раније имао запажене епизоде у кокетирању са екстремном десницом, нарочито када је у прошлости морао да измишља деду усташу, а потом да га се, иако фикцијског, одлучно и левичарски одриче. На супротној страни је шеф ХДЗ-а Пленковић који кохабитира за Зокијем, принуђен да истовремено помири захтеве радикалног крила своје партије и чува се отцепљеног ултрадесничара Мирослава Шкоре, шлагер певача с тамбурицом и тајкуна у успону. Пленковић је суочен и са дискретним захтевима из Брисела да најмлађа чланица ЕУ престане да отворено кокетира са злогласним наслеђем НДХ-а. Али не и Томпсоном који је постао музички мејнстрим европске Хрватске. Тако је у игру улетео Борис Милошевић, потпредседник хрватске владе и други човек Самосталне демократске српске странке Милорада Пуповца.

Присуствовао је обележавању операције „Олуја”, највећем етничком чишћењу после Другог светског рата у Европи. Хрвати мисле другачије, а да ли ће појавом Милошевића у Книну Срби коначно пронаћи бољи живот у Хрватској? Низ инцидената широм Хрватске над Србима који су уследили, показали су да је и Бориса, после четврт века, одувала олуја.

Неизвесно је каква судбина чека Мила Ђукановића, пошто су опозиционе партије на недавним изборима у Црној Гори освојиле мандат више. Али, за Мила је тај један посланик већи но Ловћен, јер је симболика његовог пораза најава краја епохе која је трајала три деценије. Три кључна играча нове власти Здравко Кривокапић, Алекса Бечић и Дритан Абазовић договорили су експертску владу, што би у преводу требало да значи да ће за годину или две бити организовани нови избори, али су два питања у постмиловској Црној Гори кључна. Хоће ли се дуговечни Мило реинкарнирати у неком новом агрегатном стању и да ли ће млади грађаниста, Албанац Дритан Абазовић, као језичак на ваги, бити тај који ће Милу изручити пресуду или му доказати да ипак постоји Свевишњи, па ће се Ђукановић опет указати, као црногорска Госпа у Арманију. По Уставу, као актуелни шеф државе, Мило је тај који ће понудити мандат представнику већинске коалиције. Најпре ДПС-у која је појединачно освојила највише гласова, потом ће његови одмах вратити мандат. Затим ће код одлазећег сести долазећи. Ко је тај човек? Кривокапић, Бечић. Дритан или неко четврти? Амфилохије и Матија свакако неће.

И четврта влада у вирусно време, формирана је у Северној Македонији. Нови премијер је стари. Зоран Заев, лидер Социјалдемократске партије Македоније, са традиционалним коалиционим партнером – албанском партијом ДУИ, чији је лидер Али Ахмети, на изборима су одиграли као љути противници, мада је кампања подсећала на комедију забуне.

Заев је терао Ахметија у опозицију, док је Ахмети поручивао да је време за албанског премијера. Ниједно се није испунило. Северни Македонац је премијер, а Ахмети је опет у власти. Несуђеном премијеру Насеру Зиберију, сада се нуди место омбудсмана.

Некадашњи моћни премијер Никола Груевски, као да није ни постојао. Социјално се дистанцирао од Северне Македоније пре короне, збрисавши када је сазнао да га, уместо епидемиолога, јури тужилаштво.