Споменик комити хероју

Поручник Димитрије Беговић један је од најзначајнијих вођа Топличког устанка који је избио у окупираној Србији у фебруару 1917. Народ Топлице и Јабланице га сматра херојем. Томе је допринело не само Беговићево јунаштво, већ и његово приношење живота целе породице на олтар слободе. Ипак, о ратним заслугама овог великог комитског јунака ништа се не зна изван уско локалних оквира, а није му ни до дан данас подигнут споменик.

Тек ове године је на иницијативу групе грађана и Музеја Прокупље, а уз подршку Министарства културе, покренута акција да се гроб Димитрија Беговића најзад достојно обележи одговарајућим спомеником.

Директор прокупачког музеја Дарко Жарић каже да ће пројекат Спомен-обележје Димитрију Беговићу Народни музеј Топлице у Прокупљу реализовати ове године у највећој мери уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије, и да ће се у реализацију пројекта укључити и друга министарства, град Прокупље, АД Планинка из Куршумлије и други донатори. Будући скулптурско-архитектонски меморијал, чији је аутор Драган Раденовић, на осам километара од Пролом Бање, близу мало познатог водопада Рипиводе, биће већ следеће године доступан посетиоцима.

Нешто више о личности и делу овог знаменитог српског официра сазнајемо од професора српске политичке историје на Факултету политичких наука, др Драгана Симеуновића, који је уједно и један од његових најближих потомака.

Казна за устанак била је језива, каже Симеуновић. Пет пута јача окупаторска војска је 25. марта 1917. разбила устаничку војску и потисла устанике у планине. Бугарски војници су убили више од 20.000 Срба цивила, углавном жена, стараца и деце, и спалили 55 села, односно 55.000 стамбених и других објеката. У бугарским покољима посебно су страдали чланови породица из којих је неко био у комитама. Та судбина није мимоишла ни породицу Димитрија Беговића.

Бугари су одлучили да га уцене животом његове жене и четворо деце пославши му ултиматум: да потајно преда своју чету или ће му цела породица бити убијена. У писму од 23. марта 1917. Беговић је одговорио: „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје.”

Разјарени Беговићевим чврстим држањем које је знатно утицало на подизање пољуљаног морала комита и српског становништва, бугарски војници су његову породицу прво зверски мучили. Након што су његовој жени која је била у седмом месецу трудноће распорили стомак, из њега истргли мушко дете и наболи га на бајонет, убацили су у запаљену појату и њу и све четворо њихове деце, да би живи изгорели. У ужасу нечовечног умирања деца су се толико грчевито сплела око мајке да их после смрти нису могли више од ње раздвојити па су их све скупа морали сахранити у једну раку у селу Гајтан.

Бугарска контраофанзива била је ништа друго до етничко чишћење, наводи Симеуновић. Затиране су целе породице како би се народ одвратио од давања помоћи преосталим комитама. Иако распршени у групице, устаници су наставили да се боре гинући један по један. Њихов крај су убрзавали зима, болест, немање муниције и издаја.

Жртва издаје био је и Димитрије Беговић. Један од устаника предао се бугарској војсци и за награду рекао где се на Радан планини налази Димитрије са групом комита. Бугари су хитно покренули велики број војника и 13. јануара 1918. напали комите. Било их је двадесет против једног.

Наређење бугарске команде је гласило: ухватити комитског вођу Беговића живог како би га пред народом мучили и понижавали, и на крају га јавно погубили и тиме означили крај устанка. Када их је бугарска војска опколила, комите су истрчале из скривнице настојећи да борбом прса у прса пробију обруч у чему су неки од њих и успели. Димитрије је рањен остао у обручу са неколико комита.

Тренутак његове погибије заслужује посебну пажњу јер је изузетан јуначки и патриотски чин. Иако рањен, борио се до последњег метка и као одличан стрелац са свог узвишеног каменог заклона, убио велики број бугарских војника. Кад је остао без муниције, комитски војвода се одлучио на чин достојан Стевана Синђелића. Пошто су Бугари били упорни да га ухвате живог и непрекидно му довикивали да се преда, он је у једном тренутку одговорио да ће то учинити, али да као официр жели да се преда искључиво бугарским официрима.

Изашавши у зимско магловито праскозорје из заклона подигнутих руку, Димитрије је у шакама које је сакрио у рукавима шињела држао две одшрафљене бомбе. Грабећи се ко ће пре да га дохвати, бугарски официри који су се полакомили на велики новац од награде, као и напредовање које би им по хватању комитског команданта уследило, потрчали су му у сусрет.

Када су му пришли довољно близу, Димитрије је активирао експлозив који је сакрио под блузу. Од снажне експлозије погинули су и он и два бугарска официра. Избезумљени од беса, бугарски војници су му одсекли главу и набијену на колац носали је данима кроз српска села. У чину његове смрти има и нечег победничког, јер је он сам одлучио кад ће и како умрети, а и нечег џентлменског, када је умирући убио себи равне.

Сахранио га је народ на месту погибије покрај планинског пута, да би његов гроб подсећао млађе нараштаје како се за свој народ и његову слободу жртвује све, па и више од живота.

Када је изгледало да је све заборављено, једнога дана 1921. године Димитријева сестра Милица, која је и сама била комита, решила је да освети брата. Поново је обукла грубу црну комитску одећу, опасала се укрштеним реденицима, затакла за појас револвер и јатаган и на коњу галопом одјахала ка селу Доња Топоница, где је на некој свадби кумовао човек који је издао не само њеног брата већ и много других комита.

Банувши на свадбу која се одржавала у сеоској кафани, незнанка се извинила домаћинима и замолила да јој покажу кума како би му пренела једну важну поруку. Ништа не слутећи, домаћини су јој рекли ко је кум који се у том часу веселио. Милица му је пришла, питала га за име, а затим извукла из појаса пиштољ и сручила му цео шаржер у главу и груди. Потом му је јатаганом одсекла главу и ставила је у торбу.

Гости су се у паници разбежали, а она је одјахала ка Прокупљу где је пронашла начелника округа, коме се обратила речима: „Господине начелниче, ја сам данас убила српског издајника и крвника моје породице који је издао мога брата Димитрија Беговића, српског официра. Чините са мном шта год хоћете, ја сам осветила брата!” Изненађен Миличином одважношћу одговорио јој је да је неће ухапсити због тога што је убила издајника и да иде кући, с тим да издајникову главу однесе његовим сељанима, а да ће је звати, ако буде требало. За почињено убиство Милица никада није одговарала.

Пролазило је време, топличким и јабланичким стазама пролазиле су друге сурове војне и харали нови нараштаји окупатора, крај је опустео. Гроб Беговића је временом заборављен, остајући уз зарасли пут у тешко приступачној забити. Не само да у јабланичко-топличком крају за који се храбри и пожртвовани комита Димитрије Беговић борио и због чије слободе је умро и жртвовао породицу, његово име не носи ниједна улица, школа или слична институција која би новим нараштајима причом о његовом јунаштву распламсавала тако нам неопходни патриотизам кога имамо све мање и мање, него чак ни у целој Србији нема његовог имена у огромним списковима улица, институција, фирми и школа.

Иако су временом усамљени херојев гроб у планини прекрили растиње и заборав свих власти, Димитрију Беговићу, једином комитском команданту Топличког устанка коме није подигнут споменик, и то ни за сто година, ипак је величанствен усмени спомен подигло дивљење народа. У свим прохујалим ратовима тај гроб је био заветно место родoљуба. Њега данас обилазе ретки планинари, понеки ловац или залутали туриста из оближње Пролом Бање. Иницијатори подизања споменика верују да ће се све то ускоро променити.