Жеља остварена после смрти

Пошто није искористио најбољу шансу на утакмици против Чехословачке, 28. августа 1920, на Олимпијским играма у Антверпену (Анверс), Јован Ружић, једини из Србије у првом тиму, који је представљао Југославију, открио је следеће у својим „Сећањима и успоменама”, објављеним 1973:

„За мене је пропала и велика моја амбиција са којом сам ушао у ову игру. Сада могу искрено да кажем: желео сам да међу југословенским фудбалерима постанем један од првих голгетера наше прве државне репрезентације, али и да се упишем и у листу олимпијских голгетера. Са мало спортске среће, моја жеља је могла бити испуњена. Али она ме је баш у тој прилици изневерила па као и пре 50 година ја искрено и данас жалим што ми та жеља није испуњена у Анверсу”.

Пошто се играло на испадање...

„За нас је после ове утакмице Олимпијада била завршена, али смо ипак остали у Анверсу да сачекамо њен крај. Наиме, пошто смо закаснили да узмемо учешћа у свечаном отварању Олимпијаде и дефилеу такмичара, а сем тога били смо једини представници Југославије, било је одлучено да сачекамо њен крај да бисмо узели учешћа у свечаном дефилеу њеног затварања”.

Али, ђаво им није дао мира...

„Међутим, наши играчи су накнадно одиграли још две утакмице, поред ове изгубљене са Чехословацима. Наше вођство прихватило је понуду репрезентације Египта да са нама одигра и једну тренинг-утакмицу, иза „затворених врата” на игралишту и без присуства публике. Сматрајући да је овај противник ипак слабији од нас, наше вођство прихватило је ову понуду, надајући се победи, која би, и ако постигнута на једној тренинг-утакмици, ипак нешто ублажила пораз са Чехословацима”.

Ружић је био другачијег мишљења:

„Сматрајући да се и ова тренинг-утакмица може изгубити, што би изазвало тако обрнут ефекат од онога који се од победе очекивао, ја и још двојица-тројица играча били смо против овог тренинга и одбили смо да играмо”.

Утакмица против Египта је, ипак, одиграна:

„Али играчи као играчи увек жељни игре и фудбала и уверени да ће победити сложили су се са вођством, па је овај тренинг и одигран. Нажалост, испунило се наше предвиђање. Тренинг утакмицу са Египтом, која је стварно одиграна без присуства публике, наши играчи су изгубили”.

У драгоценој књизи Бошка Ђ. Станишића „Плави, плави 1919-1969”, објављеној поводом пола века Фудбалског савеза Југославије, тај окршај с Египтом се и не спомиње!? Међутим, у издању ФСЈ изашла је 1975, две године после Ружићеве смрти, „Југославија у светском фудбалу”, као друга у библиотеци од пет књига, и у њој пише да је на утешном турниру, 2. септембра 1920, на Олимпијском стадиону, пред 5.000 гледалаца, репрезентација СХС изгубила од Египта с 4:2 (2:1) и да су за нас играли: Врђука, Шифер, Поробић, Враговић, Рупец, Тавчар, Шолц, Симић, Дубравчић, Першка (Којић) и Ружић!

Дакле, Ружић је, као и против Чехословачке када смо изгубили са 7:0, играо и не само то, него и дао гол (први стрелац је био капитен Артур Дубравчић, који је касније био „Политикин”  поуздани спортски дописник из Загреба). Дакле Јовану Ружићу се после смрти испунила жеља да буде стрелац на Олимпијским играма и један од првих наших играча, који су дали гол за репрезентацију.

Фудбалери, које су, како је навео Ружић, на Олимпијске игре одвели др Пандаковић, председник Југословенског ногометног савеза, професор Драгутин Костић, представник Београдског олимпијског одбора, и Вељко Угринић, савезни капитен, а у Антверпену их дочекали председник Југословенског олимпијског одбора др Фрањо Бучар и потпредседник генерал Светомир Ђукић, члан Међународног олимпијског комитета још од 1912, прихватили су још један изазов:

„Играчи и вођство су хтели једну победу „по сваку цену”. Зато су прихватили и другу понуду, да одиграју тренинг-утакмицу са тимом клуба Антверпен, па су и њу изгубили. Ове две стварно излишне, тренинг утакмице, изазвале су размирице између нас „бунтовника”, али се све брзо и „на лицу места”, заборавило”.

Али, на томе се није завршило:

„После повратка у Југославију око ове две накнадне тренинг утакмице у Анверсу било је много размирица у ЈНС-у и међу спортистима, али се на њих брзо заборавило па се оно не помиње ни у многобројним освртима савремене спортске штампе о педесетогодишњиц ЈНС-а. Чини ми се стога да са правом могу претпоставити да у својим успоменама, ако не откривам никакву тајну, онда сам сигурно од заборава сачувао и ову епизоду из историје југословенског фудбала у вези са првом нашом фудбалском репрезентацијом”.

Подводећи црту под прво појављивање неке наше репрезентације Ружић закључује:

„Пошто смо узели учешћа у дефилеу на свечаном затварању VII Олимпијаде у Анверсу, истим путем и уз исте неугодности вратили смо се у Загреб, где смо се ми, Београђани, растали са другарима Загрепчанима и вратили се у Београд да причамо и препричавамо што се све и како одиграло на утакмици са Чехословачком. Да причамо шта смо доживели, видели и научили на Олимпијади ”.