Френк Синатра у радничком одмаралишту

Време је невидљивог „вирус корона каубоја”. Страха. Нелагоде. Муке. Преко главе ми је тешких новинских тема… Већ сам навикао да ме Александар Богуслајев (42), украјински бизнисмен и богаташ који живи у кнежевини Монако, трзне телефонским позивом после поноћи. Вели ми да је капетан усмерио његову јахту према Кикладима. То јест, према љупком градићу Науса, на северу острва Парос. У великом салону јахте, каже, повеће је друштванце.

Пије се у потоцима француски шампањац „помери”. А као мезе служе се бројне врсте француског сира. Крављег и козјег. Слуша се музика из шездесетих година. Отис Рединг, Арета Френклин, Битлси, Ролингстонси, Мишел Полнареф. „Где баш Полнарефа нађосте?”, запитах Богуслајева. „Слушамо га понајвише због оне његове мелодије с насловом на енглеском ’Лове Ме, Плеасе Лове Ме’. Данас је права љубав тако ретка, зар не?” „Добро је да не слушате Едит Пјаф, јер бисте пали у депресију”, одговорих му. Оно, јест’ да је далеко најбоља француска певачица шансона икада, али, ето, бар мене баца у депресију. Далеко, јој кућа!

„Јавићу ти се из Наусе”, рече поспаним гласом Богуслајев и зажеле ми лаку ноћ. Летовали смо пре три године Францускиња и ја на грчком острву Парос. Изнајмили смо рентакар да бисмо боље упознали ово дражесно грчко острво. Наравно, посетили смо и тип-топ градић Наусу. Сећам се кад уђох у једну баш лепу радњицу, а госпођица процвркута на језику Балзака. „Супер говорите француски ”, рекох јој. „Нормално, ја сам Францускиња”, рече ми с осмехом. Науса је летовалиште „џетсетера”. У луци, све саме мегајахте. Шетамо се тесним калдрмисаним уличицама Наусе начичканим привлачним радњицама сувенира и летње одеће. Пред ресторанима, поред мора, на дугачком хоризонтално положеном штапу, суше се хоботнице уловљене у цик зоре. Мислим се, лако је Богуслајеву и сличнима. Њему и његовом друштванцету на јахти вирус не може ништа. „Не може нам нико ништа”, што пева наш Митар Мирић.

Због заиста немогуће вирус корона „прпе” која ме је спопала, овог лета не видех Медитеран. Сасвим би другачија била прича да имам јахту као Александар Богуслајев. Али немам. Нас двоје били смо намерили да можда одемо на дивни Раб. На острво мога детињства. Али ни то не може. На Рабу је очева фирма имала одмаралиште. Све је било готово мукте. Све, осим напорног пута до Раба. Где је Сарајево, а где је Раб! Хеј! Сећам се да смо родитељи, сестра и ја, путовали до Раба читаву вечност. Кад бисмо на Јадранској магистрали стигли до месташца по имену Јабланац, чекали смо на трајект који би нас одвео до Раба. Сваког дана уз ручак у радничком одмаралишту на Рабу слушали смо Френка Синатру и његовог „Странца у ноћи”. Сваког дана! Чак и да је од Синатре – превише је. Где су сад она наша „џабна радничка одмаралишта” из времена Титовог самоуправног социјализма? Кад се конобар приближи нашем столу прво што уради било је да покупи наше бонове за ручак. После ручка прошетали бисмо чувеним шумовитим рапским парком, испред којег стоји биста Енглеза, првог рапског нудисте.

Брионски архипелаг није баш толико далеко од Раба. Па тако ни острво Ванга, где беше летња резиденција Тита и његове супруге Јованке. Знао би Тито и зими отићи из Београда на Брионе, зарад благе климе. Ко сад ужива на Ванги? Тешко питање. И још нешто ме копка. Зашто је Јованка после смрти свог славног супруга била заточеница виле на Дедињу? Виле у којој је користила само једну собу, будући да вила није имала грејање. Сви су изгледи да ће га ускоро имати. Чак су Јованки били одузели и личну карту и пасош, па нигде није могла путовати. Зашто све то? Због чега? Ко се то и зашто иживљавао на Титовој удовици? И, гле, сад врхунског цинизма: враћају јој пасош, али кад је навршила 85 година живота! „Не, не треба ми пасош сад у овим мојим годинама”, достојанствено им је рекла Јованка.

Шта, иначе, остаде од оне у свету веома поштоване несврстане Титове Југославије и његовог идеолога Кардеља, творца самоуправног социјализма? Остадоше – посвађане државице. Односно француски глагол „балканисер” (уситнити, расцепкати). Скоро па постадоше – феуди. Устројили су између њих граничне прелазе, где цариници говоре истим језиком. Једне зиме, за Нову годину, кад са Францускињом бејах за свој рођендан у Дубровнику, у хотелској соби заборавих француски пасош. „Вашу путовницу, молим!”, обрати ми се цариник. „Заборавио сам је у хотелу ’Петка’ у којем смо одсели”, рекох му. „Добро, ја ћу вас пустити, али шта ће вам бити доле, то не знам”, и притом показа руком на гранични прелаз у Неуму. Но, и у Неуму је глатко ишло. А како и неће ићи, кад цариници осетише да говорим сарајевским акцентом „Индекса”, „Бијелог дугмета”, Здравка Чолића, Кемала Монтена...

Него, да се вратим на моје пропало летовање на Медитерану, а због којег се стално препирем с Францускињом. Хтела је она, кад већ Грци због короне неће Французе, да одемо макар на француску Корзику. Упињала се из петних жила да одемо, а ја нисам хтео. „Па, слушај нешто”, рекох јој, „нећу ваљда дозволити да нас неки неодгојени и недисциплиновани корзикански мулац зарази вирусом корона и отера нас у гроб пре времена.” Осим тога, нисмо блесави па да француском фонду ПИО ишта поклонимо. А и зашто бисмо? Хоћу да живим, и док последњи динар (евро) имам, нећу да се смирим. Ето то.

Верујте ми, на реч, овог лета ме је стрефио прави правцати грч. А све због моје миљенице – Грчке.

Дипломирани журналиста и професор социологије